Kada bismo mogli čuti svemir – Sunce bi urlalo, Saturn i Jupiter bi zvučali kao jeziva muzika vanzemaljaca

Zvuk se prenosi kada se čestice u nekom medijumu sudaraju, prenoseći energiju koja, kada stigne do naših ušiju, izaziva vibriranje osetljive bubne opne. Ali to ne znači da ne možemo doživeti svemir kroz zvuk.

Postoji više načina koje su naučnici pronašli da prevedu kosmičke signale u zvučne pejzaže koji su divlji, neobični, pa čak i naučno korisni, prenosi 021.rs pisanje ScienceAlert.

Proučavanje svemira svodi se na prevođenje signala u smislene informacije. Većina signala koje primamo iz kosmosa deo su elektromagnetnog spektra - a ljudski vid je ograničen na relativno uzak deo tog spektra. Drugi signali mogu biti merenja talasa u plazmi ili gravitacionih talasa u samom tkivu prostor-vremena.

Način na koji su informacije kodirane u radio-talasima ili svetlosti koja se prenosi optičkim vlaknima za ljudsku komunikaciju dobar je način da se to zamisli. Sami po sebi, ti signali nemaju inherentno značenje za naša čula; prvo moraju biti dekodirani, odnosno prevedeni u oblik koji možemo da razumemo.

U astronomiji, veliki deo podataka koje dobijamo prevodi se u vizuelni oblik. To funkcioniše izuzetno dobro kada se radi o svetlosti. Ali talasi putuju kroz svemir na različite načine - i u nekim slučajevima ima više smisla prevesti podatke u zvuk.

Za neke projekte, poput NASA-inog projekta sonifikacije podataka, to prevođenje se sastoji od direktne konverzije vizuelnih podataka u zvuk - tačke svetlosti pretvaraju se u muzičke note.

Za druge, radi se o uzimanju podataka o talasima i njihovom mapiranju u frekvencije koje možemo da čujemo. To mogu biti talasi pritiska koji se šire kroz vreli gas oko supermasivne crne rupe, ili talasi plazme duž linija Zemljinog magnetnog polja.

Sunce bi nam probilo bubne opne

Svako telo u Sunčevom sistemu proizvodi svoj jedinstveni zvučni pejzaž.

Sunce bi, na primer, "urlalo" dok se njegova površina talasa sa stalno uzdižućim i spuštajućim konvekcionim ćelijama većim od američke države Teksas.

Naučnici su procenili da bismo, kada bi se zvuk mogao širiti kroz svemir, Sunce čuli kao konstantnu buku jačine oko 100 decibela - dovoljno da probije bubne opne.

Saturn i Jupiter sa svojim složenim sistemima prstenova i meseca proizvode signale koji, kada se prevedu, zvuče kao jeziva muzika vanzemaljskih kultura.

Prve zvuke iz svemira zabeležio je astronom Karl Gute Janski 1933. godine. Napravio je rotirajući radio-teleskop nazvan "Janskijeva vrteška", dizajniran da detektuje određeni opseg radio-talasa.

Kada su podaci počeli da pristižu, postojao je uporan pozadinski šum koji, kako je Janski otkrio, nije bio nasumičan, već radio-emisija iz samog srca galaksije Mlečni put.

Prevođenje ovih podataka u zvuk nije samo zabava (iako jeste i to). Ono pruža drugačiji način pristupa i doživljavanja podataka, što može pomoći naučnicima da uoče fine detalje koji bi inače mogli biti propušteni.

Sam svemir ostaje tih, kao što je bio otkako se Univerzum dovoljno proširio da rasprši uzburkanu plazmu koja ga je ispunjavala u njegovim ranim fazama - ostavljajući iza sebe "fosilizovane" zvučne talase u raspodeli galaksija.

Međutim, uz malo tehnološke domišljatosti, možemo "otvoriti uši" ka kosmosu i doživeti prostor-vreme na potpuno nov način.