Možemo li verovati sopstvenom mozgu

SciTech 28. nov 202300:02 2 komentara
Shutterstock/PopTika

Kombinujući godine neuroloških istraživanja i tehnika mišljenja, dr Heder Berlin pomaže da bolje razumemo kako nas naš najsloženiji organ lako može dovesti u zabludu – i kako možemo to da sprečimo.

O mozgu možemo razmišljati kao o otisku prsta, svaki je jedinstven i po nečemu se razlikuje, a oblikuje se tokom života na osnovu naših iskustava. Dakle, svi živimo unutar sopstvene kutije percepcije, objašnjava neurolog dr Heder Berlin. Unutar te kutije je mračno i ona, u stvari, ništa ne vidi i ne čuje. U njoj struji samo niz signala, prenosi RTS.

Naša percepcija se u osnovi formira iz kombinacije onoga što očekujemo. Ona dolazi iznutra, iz naših prošlih iskustava, koji se kombinuju sa onim što dolazi u naš mozak spolja. Kada se te dve stvari sretnu, to stvara ono što mi zapravo doživljavamo.

Ali svačija percepcija je jedinstvena i nikada ne možemo znati kako bismo mi doživeli neku situaciju. Percepcija je apsolutno subjektivno iskustvo koje ima samo prvo lice jednine.

Doktorka Berlin naglašava da je uvek bila fascinirana odnosom između fizičkog mozga i uma. Oduvek je pokušavala da razume neuronsku osnovu naše svesne percepcije. Sve što doživljavamo od trenutka kada se probudimo do sledećeg povratka u duboki san bez snova. Kako mozak stvara subjektivno iskustvo koje imamo – naša osećanja, naše misli, emocije?

Kako slikovito objašnjava dr Berlin, neuroni počinju da formiraju veze, a idući kroz život i sticanjem različitih iskustva, odvija se neka vrsta „orezivanja“. Ovo, u stvari, jača važne veze i oslobađa se nevažnih. Zatim počinju da se razvijaju definisanije strukture.

Naša percepcija sveta oko nas je, u stvari, konstrukt uma, iluzija. Osećaj koji je stvorio um. Ali postoje stvari koje zaista postoje u realnosti, ali ih mi zapravo ne vidimo.

Pažnja je kao reflektor koji usmeravamo na nešto u našem vizuelnom ili slušnom polju. Zato nam se svima dogodilo da se nešto dešava pred našim očima, ali pošto je naša pažnja bila usmerena na nešto drugo, mozak je to možda registrovao, ali mi toga nismo bili svesni.

Postoji stalna interakcija između stvari koje naš mozak nesvesno obrađuje i koja utiče na naše ponašanje. Dakle, ono čega ste svesni u svakom trenutku može uticati na ono što opažate i čega se sećate. Ako ste preplavljeni negativnim emocijama, počećete da opažate više negativnih stvari u svom okruženju. Ako ste pak pozitivno raspoloženi, primetićete dobre stvari, iako je okruženje potpuno isto.

Generalno, toliko informacija zapljuskuje naš mozak tokom dana, da kada bismo sve morali svesno da obradimo, sistem bi bio prezagušen. Zato je lakše kategorizovati stvarnost jer se na taj način lakše sagledava, ne samo na osnovnom opažajnom nivou, već se širi i do viših kognitivnih procesa i sistema verovanja. I tako smo razvili stereotipe. Ali problem je u tome što, iako u većini slučajeva nešto može biti tačno, to ne znači da važi u svakom pojedinačnom slučaju.

Recimo, stereotip je da su žene domaćice, a muškarci zaposleni. Kada nekome pokažete fotografiju muškarca i žene i pitate ko od njih dvoje radi u kancelariji, većina bi odgovorila da je to muškarac.

Postoji ravnoteža između šeme koja nam pomaže da sagledamo stvarnost i naših očekivanja, i ne mora se nužno zaključivati na osnovu stereotipa koji do određene tačke mogu biti prilagodljivi. Ukoliko tokom vremena naš mozak bude izložen drugačijoj vrsti inputa, doći će do nesvesne promene stereotipa.

Na primer, u reklamama za deterdžent za pranje veša ili posuđa sve češće se pojavljuju muškarci. To vremenom reprogramira naš mozak da se oslobodi predrasuda da je to isključivo ženski posao.

Ako možemo da smislimo načine da proširimo našu mentalnu kutiju u kojoj živimo, moći ćemo bolje da se povežemo sa drugačijim pogledima na svet. Što više stvari možemo da razumemo, kao i saznanje da živimo u okviru određene perceptivne kutije, može stvoriti podsticaj za razvoj ili nas navesti da pokušamo da razvijemo više empatije za druge koji žive unutar svojih kutija percepcije.

Shutterstock/Pavlova Yuliia

U našim glavama do poslednjeg daha traju radovi i uvek ima mesta za promene, naglašava dr Berlin. Ništa nije uklesano u kamenu. Ako promenimo perspektivu, to će promeniti način na koji doživljavamo svet. A život je pun bola. To je deo putovanja. Ali biti u stanju da to kontekstualizujemo i utkamo u svoj životni narativ je nešto što svi možemo da uradimo.

Dakle, zaključuje dr Heder Berlin, znajući da je naša percepcija iluzija, naš doživljaj samih sebe je iluzija, sve je to konstrukt našeg mozga. Naš mozak to stvara za nas. A s obzirom na to, to je prilika jer možemo imati određenu kontrolu nad načinom na koji naš mozak percipira svet, i tu leži moć.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare