Pas Balto postao je junak 1925. godine kao učesnik ekspedicije na Aljasci pod nazivom "trka za serumom". Te godine u udaljenom gradu Noma izbila je difterija i bilo je neophodno što pre dostaviti lek obolelima. S obzirom na to da je u pitanju teška, zarazna bolest jedini siguran način je bio poslati sanke koje su vukli psi, na put dug 1045 kilometara. Balto je predvodio grupu zaprežnih pasa na poslednjoj deonici puta u ekstremnim vremenskim uslovima. Njegova izdržljivost fascinirala je širu javnost koja je verovala da je Balto bio vuk, ili poluvuk.

Te 1925. godine, kroz mećavu i po velikoj hladnoći 150 zaprežnih pasa trčalo je ka gradu Noma čiji su stanovnici bolovali od difrerije. Oni su nosili lek. Tamošnja luka bila je okovana ledom, bolest zarazna, pa je to bila jedina nada za stanovnike Noma. Put je trajao 127 sati, bilo je ekstremno hladno, a temperatura se spuštala i do -45 stepeni Celzijusa. Pas Balto predvodio je grupu zaprežnih pasa na poslednjoj deonici.

U jednom trenutku na putu do odredišta zaprega se prevrnula, a Balto je pomogao svom mašeru Ganer Kasenu i spasao ga sigurne smrti. Baltove sanke prešle su 85 kilometara u vreme kad je snežna mećava dostigla svoj vrhunac, a vidljivost bila veoma niska.

Baltova izdržljivost fascinirala je naučnike, a šira javnost verovala je da je Balto vuk ili mešanac haskija i vuka. On nikada nije bio obučavan da predvodi pseću zapregu, već su ga iznajmljivali da prenosi teret iz mnogobrojnih rudnika koji su se nalazili u Nomu.

Balto koji je u vreme ekspedicije imao šest godina (rođen 1919.) preminuo je prirodnom smrću 1933. godine, nakon čega je balsamovan i izložen u Prirodnjačkom muzeju u Klivlendu.

„Činjenica da je bio slavan i da je bio prepariran omogućila je naučnicima da prouče genetiku te populacije pasa za sanke 100 godina kasnije i uporede ih sa modernim psima“, objasnila je Ketrin Mun, naučnica sa Univerziteta Kalifornije u Santa Kruzu i vođa studije objavljene u „Science“.

Naučnici su izdvojili deo kože sa Baltovog stomaka i rekonstruisali njegov genom. Dobijene rezultate uporedili su sa genomima više od 680 modernih pasa iz 135 rasa.

Suprotno verovanjima prema kojima je Balto bio vuk ili polu vuk, analiza je pokazala da u njegvom genomu nema nikavih tragova te divlje životinje.

Balto, utvrdili su naučnici, deli zajdeničke osobine sa modernim sibirskim haskijima, zatim sa zaprežnim psima s Aljakse i Grenlanda, kao i sa seoskim vijetnamskim psima i tibetskim mastifom.

Bolje zdravlje

Naučnici su, u okviru međunarodnog projekta „Zoonomia Project“, uporedili njegov genetski materijal s genomom 240 vrsta sisara, među kojima je i genom ljudi.

Ta tehnika omogućuje da se odredi koji su delovi DNK jednaki svim vrstama i nisu se mienjali milionima godina evolucije. Ta stabilnost govori da se radi o zonama koje imaju važne uloge, jer bi mutacije na tom nivou mogle bi biti opasne.

Rezultat istraživanja je da je Balto imao manje varijanata koje bi potencijalno bile opasne nego što ih imaju rase modernih pasa i baš to je verovatno bio razlog njegovog izuzetnog zdravlja.

Studija je rekonstruisala i njegov fizički izgled na osnovu genoma, a rezultati se podudaraju sa istorijskim fotografijama Balte.

Balto je bio visok 55 cm u ramenima, imao je crnu dlaku i samo malo bele.

Posle trke

Posle „trke za serumom“ Baltov život nije bio ni malo lak. Dve godine su ga vodili u Sjedinjenim Državama po cirkusima i pokazivali ga sa drugim psima iz njegovog tima, a svi su završili u jednom malom muzeju u Los Anđelesu. Tamo su psi bili izgladneli, maltretirani i u generalno lošem stanju.

Kada je jedan biznismen iz Klivlenda video kakva ih je sudbina zadesila kupio je sve pse za 1.500 dolara. Mnoge radio stanice su izveštavale o ovoj akciji, vest se prenosila brzo i za samo 10 dana skupljeno je dovoljno novca da se Balto i ostatak družine oslobodi. Novac je prikupila lokalna zajednica Klivlenda za samo deset dana.

Kada su Blato i njegovi prijatelji Alaska Slim, Bili, Foks, Old  Moktok, Saj i Tili stigli u njihovu čast organizovana je parada u Klivlendu i ceo grad ih je radosno dočekao. Ostatak života proveli su u lokalnom Brooksidu zoološkom vrtu.

Balto nije zaboravljen

Svake godine početkom marta na Aljasci se organizuje najduža i nateža trka psećih zaprega Iditarod, koja je ujedno i najznačajniji sportski događaj. Ova trka se organizuje od 1973. godine u čast mašera i pasa koji su prenosili lek u Noum. Staza je dugačka 1800 kilometara i podrazumeva putanju od Enkoridža do grada Nouma.

Takođe, Baltu, nadasve neobičnom i hrabrom psu podignut je spomenik u njujorškom Central Parku, a o njemu je snimljen i crtani film„Baltova trka do Nouma“.