Grupa naučnika vremenski je odredila jednu od najvećih solarnih oluja koja je pogodila Zemlju u 664. godini pre naše ere, a koja bi mogla biti pravovremeno upozorenje nakon što je ove godine polarna svetlost bila viđena značajno južnije nego što je uobičajeno, a Sunce ulazi u period solarnog maksimuma.
Naučnici sa univerziteta u Arizoni opisali su oluju koja je pogodila Zemlju solarnom radijacijom toliko intenzivnom da bi danas poremetila „električnu mrežu, satelite i komunikacijske mreže širom sveta”, piše agencija dpa.
Oluja 664. pr.n.e. bila je znatno intenzivnija od takozvanog Karingtonovog događaja 1859. godine, kad su Zemlju tokom solarnog maksimuma pogodili koronalni izbačaji masa, što je primetio amaterski britanski astronom po kojem je događaj dobio ime.
Polarna svetlost tada je bila vidljiva u tropskom području, a ljudi su zbog nje na severnoj hemisferi mogli da čitaju i noću, piše dpa.
PROČITAJTE I:
Međutim taj događaj je „spržio“ tehnologiju tadašnjeg razdoblja, prvenstveno telegrafe.
Danas bi se zbog njega morali da se prizemlje svi letovi, a svetske električne mreže i povezana infrastruktura morali bi preventivno da budu isključeni.
To bi se uspelo da postigne u najboljem scenariju, onom u kojem čovečanstvo uspešno predviđa kad će se dogoditi takva solarna oluja. Ulovljen na prepad, svet bi bio u velikim problemima, čak i da oluja bude puno manjeg intenziteta nego ona iz prošle ere.
Sateliti bi se verovatno pretvorili u svemirski otpad, a električna mreža bila bi spržena, što ne bi samo zaustavilo svetsku komunikaciju, nego i ključne aparate i postrojenja poput vodenih pumpi, fabrika, banaka, hladnjaka i ostalog.
Takav bi događaj imao „kataklizmičan uticaj na komunikacionu tehnologiju”, smatra Irina Paniškina sa Univerziteta u Arizoni, deo tima koji je radio na otkrivanju oluje iz 664.
Da se takve potencijalno katastrofalne solarne oluje mogu dogoditi otkrio je 2012. japanski naučnik Fusa Mijake.
Oluja 664. pr.n.e. jedna je od takozvanih šest Mijake događaja koji su pogodili Zemlju, oluja koje su verovatno bile intenzivnije od one 1859. godine.
Za lociranje događaja Paniškina i kolege istraživali su ostatke drevnih stabla i uzoraka drva. Istraživanje su finansirali NASA, Evropska unija i mađarska vlada, a pronalasci su objavljeni u časopisu Communications Earth & Environment.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare