Pola veka mobilnog: Od poziva, preko SMS, do - celog univerzuma informacija

Prvi mobilni telefon predstavljen je u Njujorku 1973. godine i bio je težak dva kilograma. U Srbiji je 31. decembra 1994. zvanično uvedena mobilna mreža, a nekoliko hiljada srećnika moglo je da razgovara telefonom iz svakog kutka doma ili čak - van njega. Danas teško možemo da zamislimo život bez mobilnog telefona, uz nas je na svakom koraku.

Tri decenije je, kaže Mirković, ogromna količina vremena, skoro trećina veka.

"Kako vreme prolazi, tako se menja i njegova namena, u početku je služio samo da pozovete i odgovorite na poziv, pa smo bili fascinirani SMS porukama, a danas je sve samo ne sprava za telefoniranje, ceo univerzum informacija", kaže ona.

Ističe da nas definitivno najviše muči što postajemo zavisni od mobilnog telefona.

Sve više ljudi prijavljuje da to jeste prva stvar koju urade kad otvore oči, da to jeste poslednja stvar pred spavanje, kao da postajemo zavisni od informacija koje se nalaze u toj spravi, a s druge strane sve više vremena provodimo. Ja radim neke edukacije u školama, kad pitam decu koliko su dnevno na telefonu, oni kažu - pa uvek, to mene malo uplaši, a uplaši i roditelje, a i oni su verovatno", kaže.

Ističe da je to tužno, jer su ljudi društvena bića.

"treba nam pogled drugih ljudi, reagujemo čak i na promenu veličine zenice, i ona nam šalje poruku. Nama treba dodir ruke, zagrljaj, toplina tela, neverbalna komunikacija koja nedostaje u digitalnoj komunikaciji. Ja volim šta je donela ta digitalna era, ali sa druge strane mora da postoji neki balans", kaže ona.

Dodaje da "kad osvestimo da imamo problem, onda možemo da idemo ka njegovom rešenju".

"Pre 10 godina se zavisnošću smatralo ako ste sat vremena dnevno vezani za ekran, kad nosite telefon u toalet i kada vam se čini da vam stižu notifikacije i onda kada ne stižu. Danas je to drugačije. Za razliku od ostalih zavisnosti, ne možemo da kažemo da postoji društvena stigma. Imamo hiljadu razloga da opravdamo tu našu opčinjenost tim ekranom, čak i institucije koje se bave prevencijom i lečenjem zavisnosti su vrlo fluidne u opisivanju šta bi bila ta zavisnost", kaže ona.

Ističe da petina dece zanemaruje osnovne potrebe zbog sadržaja sa mobilnog telefona.

"Ako se to ponavlja, onda se radi o obliku zavisnosti", kaže.

Mišljenja je da je korisno da koristimo tu spravu, ali da postignemo balans.

"Da postavimo nekakvu ravnotežu u naš život, jer u ovom trenutku mi znamo kad dođemo na kafu s prijateljima da i dlaje proveravamo notifikacije. Roditelji su skloni da kažu 'moje dete neće bez telefona', meni to nije jasno, mislim da roditelji moraju da se više potrude i svako od nas, da damo neku ravnotežu. Čak je i koncept kvanititeta prevaziđen, mnogo je važniji kvalitet. Ne može dete od dve godine da plače ako mu ne date telefon, jer ni ne treba da drži telefon u ruci", kaže.

Ona dodaje da je važno postaviti granice, da se zna šta je prihvatljivo, a šta neprihvatljivo.

"Komunikacija se mnogo ubrzala, donelo je različite oblike promena percepcije ponašanja. Najveći problem je što istraživanja ne mogu da isprate promene koje se dešavaju", kaže.

Prema njenim rečima, "nismo svesni koliko je kompleksna tema digitalnog nasilja".

"Sve to jako uznemirava našu decu, roditelji još nisu svesni svih problema. Prevencija se može raditi samo ako se uključe i roditelji i deca i školski psiholozi, nastavnici...", kaže.

Savetovala je da prvih pola sata u danu, kao i pola sata pred spavanje ne uzimamo telefon.

"Svaki put kada znamo da smo neko vreme tu, zadajmo sebi neku aktivnost, ljudi smo, svesna bića, šetajmo, trčimo, sve ono što nam je neophodno da ostanemo u balansu", kaže ona.