Poreklo ljudskog smeha: Naučnici pronašli trag kod velikih majmuna

Ali, iako se smeh često smatra isključivo ljudskom osobinom, to nije tačno. I naši najbliži evolutivni srodnici se smeju. Istraživači su sada uporedili smeh ljudi sa smehom različitih velikih majmuna – šimpanzi, bonoba, gorila i orangutana. Otkrili su sličnosti među vrstama u ovoj vokalizaciji, ali i osobine koje su karakteristične samo za ljude, prenosi agencija Reuters.

Smeh kod svake proučavane vrste prati pravilan ritmički obrazac, sa ravnomerno raspoređenim intervalima između uzastopnih zvukova. Pošto taj obrazac dele ljudi i druge vrste, istraživači smatraju da je postojao još kod njihovog poslednjeg zajedničkog pretka, za kojeg se veruje da je živeo pre oko 15 miliona godina u istočnoj ili centralnoj Africi.

„Ljudski smeh deli iste osnovne evolutivne korene kao i smeh velikih majmuna, ali se razlikuje u važnim aspektima“, rekla je Kijara De Gregorio, primatološkinja i istraživačica sa Univerziteta Vorvik u Engleskoj i glavna autorka studije objavljene u časopisu Communications Biology.

„Ljudski smeh je brži, raznovrsniji i osetljiviji na društveni kontekst nego smeh drugih velikih majmuna. Šimpanze i bonobi zaista su naši najbliži srodnici i njihov smeh je generalno sličniji našem nego smeh gorila ili orangutana. Međutim, ljudski smeh se i dalje izdvaja po stepenu ritmičke složenosti i fleksibilnosti“, rekla je De Gregorio.

Evolutivna linija ljudi odvojila se od linije koja je vodila ka šimpanzama i bonobima pre oko sedam miliona godina.

Istraživači su analizirali snimke smeha četiri šimpanze, tri bonoba, dve gorile, četiri orangutana i četiri čoveka, mereći vremenske razmake između svakog naleta zvuka u ukupno 140 sekvenci smeha. Snimci majmuna napravljeni su u njihovim prirodnim okruženjima u zoološkim vrtovima u Nemačkoj i Maleziji, dok su se majmuni igrali ili su ih ljudi koji su ih negovali i bili im poznati lagano golicati.

Utvrđeno je da ljudi menjaju brzinu svog smeha u zavisnosti od situacije.

„Naša studija pokazuje da se smeh postepeno menjao tokom evolucije velikih majmuna i ljudi“, rekla je De Gregorio i dodala da jedna upečatljiva razlika jeste to što ljudi mogu da menjaju vremensku strukturu smeha u zavisnosti od konteksta.

Kako je navela, u njihovom istraživanju pronašli su malo dokaza da veliki majmuni menjaju ritmičku strukturu svog smeha u različitim situacijama na isti način kao ljudi, iako bi buduća istraživanja mogla da otkriju suptilnije oblike varijacija.

Istraživači navode da njihova otkrića mogu imati značajne implikacije za razumevanje porekla ljudskog govora.

„Proučavajući smeh naših najbližih srodnika, možemo bolje razumeti ne samo odakle potiče jezik, već i društvene i emocionalne osnove koje nas čine ljudima“, rekla je De Gregorio.

Zatim je dodala:

„Evolutivno povećanje ritmičke fleksibilnosti koje smo uočili sugeriše da su naši preci možda već imali razvijeniju vokalnu kontrolu nego današnji veliki majmuni, što predstavlja važan korak ka razvoju govora i jezika. Još ne znamo tačno kako su naši preci komunicirali, ali sada imamo mnogo jasniju sliku o tome kako su se možda smejali“, rekla je ona.

Šta je zapravo smeh?

„Smeh je ritmička vokalizacija koja se kod životinja najčešće povezuje sa pozitivnim društvenim interakcijama, poput igre“, objasnila je De Gregorio.

Kako je objasnila, smeh se smatra društvenim signalom koji pomaže održavanju pozitivnih odnosa i jačanju društvenih veza.

"Tokom igre on poručuje da su postupci prijateljski, a ne agresivni, omogućavajući jedinkama da učestvuju u gruboj igri bez nesporazuma. Kod ljudi je smeh vremenom dobio mnoge dodatne društvene funkcije, ali njegovo poreklo najverovatnije leži upravo u igri“, rekla je ona.

Ni veliki majmuni nisu jedine životinje koje pokazuju ponašanja slična smehu.

„Da li se druge životinje zaista smeju zavisi od toga koliko strogo definišemo smeh. Mnogi sisari pokazuju signale igre koji imaju sličnu funkciju. Na primer, psi imaju karakterističan izraz lica tokom igre i ispuštaju zvuke nalik dahtanju. Ti signali pomažu da se pokaže da je reč o igri, a ne o agresiji. Slične vokalizacije povezane sa igrom opisane su i kod brojnih drugih sisara“, zaključila je De Gregorio.