Prvobitna Zemlja nije imala sastojke za život, njih je doneo veliki sudar sa Tejom

Međutim, ovi uslovi nisu postojali pre više milijardi godina kada je Zemlja još bila mlada. Dok je maglina iz koje su se formirale planete bila bogata gasovitim elementima, visoke temperature u unutrašnjem Sunčevom sistemu uglavnom su sprečavale njihovu kondenzaciju, prenosi RTS.

Kao rezultat toga, ovi elementi nisu bili ugrađeni u čvrste stenovite materijale od kojih su nastale unutrašnje planete. Samo nebeska tela koja su se formirala dalje od Sunca zadržala su supstance neophodne za život, što otvara pitanja o tome kako i kada su one uvedene na Zemlju.

U novoj studiji, istraživači sa Univerziteta u Bernu prvi put su pokazali kako je hemijski sastav prvobitne Zemlje bio završen tri miliona godina nakon njenog nastanka (pre oko 4,5 milijardi godina). Njihovi rezultati impliciraju da su sastojci za život (voda, jedinjenja ugljenika, sumpor itd.) naknadno doneti, najverovatnije udarom.

Studiju su sproveli Paskal Moris Krutaš i Klaus Mesger, postdoktorand i profesor emeritus geohemije sa Instituta za geološke nauke Univerziteta u Bernu. Mesger je takođe član naučnog komiteta koji nadgleda Centar za svemir i nastanjivost u Bernu. Njihovo istraživanje, koje je bilo deo Krutašove doktorske disertacije, objavljeno je 1. avgusta u časopisu Science Advances.

Tim se fokusirao na dva izotopa – mangan 53 i hrom 53 – u meteoritima i uzorcima stene sa Zemlje. Zatim su korišćeni modelski proračuni da bi se odredilo koliko je vremena bilo potrebno da se razvije hemijski sastav Zemlje. To im je omogućilo da utvrde starost ovih elemenata i izvedu hemijski potpis (jedinstveni obrazac elemenata koji ga čini) primitivne Zemlje.

Rezultati su pokazali da je sastav Zemlje bio završen manje od tri miliona godina nakon formiranja Sunčevog sistema, pružajući prve empirijske podatke o izvornom sastavu primitivne Zemlje.

„Sistem merenja vremena visoke preciznosti, zasnovan na radioaktivnom raspadu mangana-53, korišćen je za određivanje tačne starosti. Ovaj izotop je bio prisutan u ranom Sunčevom sistemu i raspadao se u hrom-53 sa poluživotom od oko 3,8 miliona godina. Naš Sunčev sistem nastao je pre oko 4.568 miliona godina. Uzimajući u obzir da je bilo potrebno do 3 miliona godina da se odrede hemijska svojstva Zemlje, to je iznenađujuće brzo“, objasnio je Krutaš.

Prema njegovim rečima, ovi rezultati podržavaju hipotezu o Velikom udaru, koja kaže da je sistem Zemlja–Mesec nastao usled masivnog sudara pre oko 4,5 milijardi godina između primitivne Zemlje i objekta veličine Marsa (Teja).

Pretpostavlja da je Teja nastala dublje u Sunčevom sistemu i da je njen sastav uključivao više isparljivih elemenata, uključujući vodu.

Analiza tima ukazuje na to da je primitivna Zemlja bila suva, stenovita planeta, a da je njen sudar sa Tejom doneo sve elemente koji su omogućili nastanak života.

Njihovi nalazi značajno doprinose razumevanju procesa u ranom Sunčevom sistemu i pružaju tragove o tome kako i kada je život nastao. Takođe mogu biti od velikog značaja u potrazi za životom izvan Zemlje (astrobiologija) i utvrđivanju da li stenovite planete bliže svojim zvezdama mogu imati sastojke neophodne za život.

Sledeći korak, kaže Krutaš, jeste detaljnije istraživanje događaja sudara, što će verovatno uključivati kompjutersko modelovanje i simulacije.

„Zemlja svoju prijemčivost za život ne duguje kontinuiranom razvoju, već verovatno slučajnom događaju – kasnom udaru stranog, vodom bogatog tela. To jasno pokazuje da životu naklonjeni uslovi u univerzumu nisu nimalo nešto što se podrazumeva. Do sada je ovaj dugađaj sudara nedovoljno shvaćen. Potrebni su modeli koji mogu u potpunosti da objasne ne samo fizičke osobine Zemlje i Meseca, već i njihov hemijski sastav i izotopske potpise“, zaključio je Krutaš.