Smrt Džejn Ostin je jedna od "najvećih misterija književnosti" - ali i medicine

Džejn Ostin i njena sestra Kasandra tu su živele svega osam nedelja, dok je Džejn tražila lečenje zbog gotovo godinu dana duge, neidentifikovane bolesti.

Nakon povremenih poboljšanja i pogoršanja, autorka je umrla kada joj je bilo samo 41, a nikada nije dobila jasnu dijagnozu poznatu današnjoj medicini.

Kako se približava 250. godišnjica njenog rođenja, 16. decembra, naučnici i dalje raspravljaju o uzroku njene smrti, pokušavajući da sastave sliku o njenom zdravstvenom stanju na osnovu opisa simptoma iz njenih sopstvenih pisama.

„Još uvek ne postoji jasan odgovor šta je prouzrokovalo smrt Džejn Ostin u 41. godini,“ rekla je Devoni Luzer, profesorka engleskog jezika na Državnom univerzitetu Arizone.

Uz malo bioloških tragova za proučavanje, prepiska i romani Džejn Ostin pružili su istraživačima bogatu mapu potencijalnih tragova koji otkrivaju ranije nepoznate detalje o njenoj bolesti - ali i otvaraju nova tumačenja njenih kasnijih dela poput „Persuasion“ (Pod tuđim uticajem).

Godine 1964. Zakari Kop je objavio prvi naučni rad koji je pokušao da objasni uzrok njene smrti, zaključivši da je umrla od Adisonove bolesti, retkog stanja u kojem nadbubrežne žlezde ne proizvode dovoljno hormona.

Kasnije hipoteze tvrdile su da je uzrok bio rak želuca, tuberkuloza ili Hočkinov limfom.

Iako vrlo različita oboljenja, sva imaju zajedničke simptome: umor, gubitak težine, loš apetit i povremene groznice, drhtavice ili noćna znojenja, kaže dr Dacija Bojs, internista u vojnom medicinskom centru u Teksasu.

Ali nijedna teorija nije potpuno objašnjavala njeno stanje, ostavljajući prostor za nove pretpostavke.

Ispitivanje poslednjih dana Džejn Ostin

Neurooftalmolog dr Majkl Sanders, strastveni obožavalac autorke, započeo je sopstveno istraživanje. Živeo je više od 20 godina blizu kuće-muzeja Džejn Ostin u Hempširu.

Zajedno sa koleginicom dr Elizabet Grejem počeo je detaljno da proučava sve informacije o njenoj bolesti.

Njihov rad, objavljen 2021. u časopisu „Lupus“, izneo je najkompletniju vremensku liniju njenih simptoma.

Najspecifičniji simptomi pojavljuju se u njenim pismima u avgustu 1816, jedanaest meseci pre smrti.

Najčešća žalba bila joj je reuma, bol u leđima i kolenu. Takođe je imala umor, groznice i osip na licu zbog kog je napisala da je bila „crna i bela i svake pogrešne boje“.

Simptomi bi zatim popustili, pa bi pisala da se oseća „podnošljivo dobro“, ali bi se ubrzo vraćali.

„Bolest je opasno povlađivanje u mojim godinama“, napisala je u martu 1817. godine.

U maju 1817. posetila je hirurga u Vinčesteru i preselila se sa sestrom u Koledž strit 8, gde je napisala da se „i dalje oporavlja“. Ipak, njeno stanje se u junu i julu naglo pogoršalo - puls joj je oslabio i uglavnom je spavala.

Svoju poslednju pesmu "Veneta" izdiktirala je svojoj sestri 15. jula.

Ubrzo nakon toga imala je napad i izgubila svest. Poslednje reči upućene Kasandri bile su:

„Ne želim ništa osim smrti… Bože, podaj mi strpljenje, moli se za mene…“

Umrla je u snu 18. jula 1817. godine, sa glavom u krilu svoje sestre.

Dijagnostikovanje istorijskih ličnosti

Ne postoje medicinski dokumenti koji bi razjasnili njenu bolest. Grejem navodi da verovatno jesu postojali, ali nisu sačuvani. Kasandra nigde nije napisala uzrok smrti - samo da je „zaspala“.

Sanders i Grejem isključili su Adisonovu bolest, tuberkulozu i limfom na osnovu nedostatka ključnih simptoma.

Ponovo su se vraćali ka njenim problemima sa zglobovima, najčešćem simptomu, i činjenici da je imala spontane remisije - što se ne dešava kod limfoma bez terapije.

Zbog toga su zaključili da je najverovatnije imala sistemski lupus (SLE), autoimunu bolest koja izaziva bol u zglobovima, osip, groznice, umor i periode pogoršanja i poboljšanja. Ova bolest prvi put je opisana više od deset godina nakon njene smrti.

„Činjenica da je imala osip i da ju je bolest praktično ubila za godinu dana - mislim da su se ljudi mnogo uhvatili za to i zato nisu uzeli u obzir bolove u zglobovima. A njena bolest koja se pojačavala i povlačila, menjala se sa visokim temperaturama i osipom na koži, i povremeno bi se osećala sasvim dobro. Kod limfoma, ne biste imali poboljšanje", rekla je Grejem.

Oba istraživača su provela godine radeći sa dr Grejem Hjuzom, reumatologom i stručnjakom za lupus.

Sanders i Grejem su pretpostavili da je Ostin imala sistemski eritemski lupus, stanje koje se često povezuje sa problemima u zglobovima, promenama na koži lica, temperaturom i umorom.

Autoimuna bolest, koja je prvi put opisana više od deset godina nakon što je Osten umrla, često se javlja kod mladih žena i može biti fatalna u tridesetim i četrdesetim godinama života.

Istraživači su razmatrali i analizu njenog sačuvanog pramena kose, ali su odustali jer se bez folikula ne može dobiti DNK. Ranija ispitivanja pokazala su da je dekoloracija verovatno posledica svetlosti, a ne bolesti.

„Dalja analiza kose verovatno ne bi rešila misteriju njene smrti,“ izjavio je muzej Džejn Ostin.

Čitanje između redova

Debata o njenoj bolesti traje i danas, a naučnici priznaju da će uzrok verovatno zauvek ostati tajna.

Ono što ipak ostaje jeste uvid u njen život i delo: bolest, slabost, izlečenje i oporavak centralne su teme njenih kasnijih romana, posebno „Pod tuđim uticajem“ i „Sanditon“.

Uprkos bolesti, njen humor i oštar duh ostali su prisutni. U „Sanditonu“, koji je pisala dok je bila teško bolesna, podsmeva se ljudima tog doba koji su potrebu za banjama i morsim vazduhom pretvorili u svoje opsesije.