Telo Marije Kiri bilo je toliko radioaktivno da je sahranjena u kovčegu obloženom olovom

Marija Kiri danas je poznata po svom pionirskom radu na radioaktivnosti, koji joj je doneo ne samo dve Nobelove nagrade već i status „majke moderne fizike“. Međutim, dok su joj istraživanja radioaktivnih elemenata polonijuma i radijuma obezbedila trajno mesto u istoriji nauke, iste te supstance ostavile su dugotrajne posledice na njeno telo, prenosi IFL Science.

Kiri nije bila samo prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu već i jedina žena koja je nagrađena u dve različite oblasti.

Francuski fizičar Anri Bekerel je 1896. godine otkrio da soli uranijuma emituju zrake koji, slično rendgenskim zracima, mogu da prolaze kroz predmete. Ovo otkriće podstaklo je Kiri da Bekerelova saznanja dodatno istraži u okviru svog naučnog rada.

Ona i njen suprug Pjer Kiri počeli su istraživanja i 1898. godine otkrili radijum i polonijum, dva nova radioaktivna elementa. Ovi rezultati doneli su supružnicima Kiri polovinu Nobelove nagrade za fiziku 1903. godine. Druga polovina pripala je Bekerelu.

Zatim je 1911. godine, nakon velike lične tragedije, Pjer Kiri iznenada je preminuo 1906. godine, Marija Kiri dobila Nobelovu nagradu za hemiju za izdvajanje čistog radijuma.

Nastavila je da se bavi hemijom radioaktivnih supstanci, kao i njihovom primenom u medicini. Da nije bilo rada Marije Kiri, lečenje raka verovatno danas ne bi bilo ni približno razvijeno kao što jeste. Međutim, uprkos tome što je zagovarala mere predostrožnosti, stalna i dugotrajna izloženost ovim supstancama ostavila je posledice.

Marija Kiri preminula je 4. jula 1934. godine od aplastične anemije izazvane njenim radom sa zračenjem.

Uprkos nazivu, aplastična anemija je više od obične anemije. Reč je o retkom oboljenju krvi koje nastaje kada koštana srž ne može da proizvede dovoljno novih krvnih ćelija neophodnih za normalno funkcionisanje organizma.

Kada je Kiri preminula, njeno telo bilo je toliko radioaktivno da je sahranjena u kovčegu obloženom olovom. Međutim, to nije bilo poznato sve do 1995. godine, kada je njen kovčeg ekshumiran.

Francuske vlasti su tada želele da posmrtne ostatke supružnika Kiri premeste u nacionalni mauzolej Panteon, u čast njihovog doprinosa nauci i njihovog značaja za francusku istoriju.

Zvaničnici zaduženi za ekshumaciju obratili su se francuskoj agenciji za zaštitu od zračenja zbog zabrinutosti u vezi sa mogućim preostalim zračenjem i zatražili pomoć kako bi zaštitili radnike na groblju.

Kada su se približili grobu, izmereni su normalni nivoi zračenja u vazduhu, koji su porasli nakon otvaranja grobnice, mada ne značajno.

U prvi mah izgledalo je da je kovčeg Marije Kiri napravljen od drveta, ali kada je otvoren, otkriveno je da je obložen slojem olova debljine 2,5 milimetara.

Kasnije ispitivanje tela pokazalo je da je ono ostalo izuzetno dobro očuvano, a otkriveni su samo niski nivoi alfa i beta kontaminacije.

Prema časopisu Britanskog društva za istoriju radiologije, razlog za to verovatno je činjenica da je Kiri u kasnijim godinama života preduzimala mere kako bi ograničila izloženost zračenju.

Međutim, isto se ne može reći za njenu opremu.

I posle 100 godina mnoge njene stvari, uključujući nameštaj, kuvare, odeću i laboratorijske beleške, i dalje su izuzetno radioaktivne.

Laboratorijske beleške čuvaju se u kutijama obloženim olovom u Nacionalnoj biblioteci Francuske u Parizu. Posetioci koji žele da im pristupe moraju da potpišu izjavu o preuzimanju odgovornosti i nose zaštitnu odeću kako bi se sprečilo izlaganje radijumu-226.

S obzirom na to da ovaj izotop ima vreme poluraspada od oko 1.600 godina, verovatno je da će ovi važni dokumenti još dugo ostati opasan podsetnik na moćno naučno nasleđe Marije Kiri.