Znate li kako Roblox truje pažnju naše dece? Iza šarenih avatara kriju se ozbiljne opasnosti

Sagovornici portala N1 Katarina Jonev, ekspertkinja i edukatorka iz oblasti bezbednosti dece na internetu i dr Marko Jovašević, lekar, psihoterapeut i pisac dali su objašnjenje zašto bi roditelji trebalo da obrate pažnju na bezbednost dece prilikom igranja ove popularne igrice, ističući da treba da budu svesni negativnog uticaja ovakvog sadržaja na razvoj dece.

Katarina Jonev, autorka knjiga za roditelje "Bezbednost dece na internetu" i "Uticaj mobilnih telefona na razvoj dece" i knjige za decu "Digitalne avanture" pojasnila je o kakvoj igrici je reč.

"Na prvi pogled, šarene i zabavne igrice često deluju potpuno bezopasno i namenjene su deci, što roditelje može navesti da im bez razmišljanja dopuste igranje. Međutim, iza simpatične grafike i privlačne muzike često se krije čitav sistem koji podstiče interakciju s nepoznatim osobama", kaže ona.

Mnoge od tih igara, dodaje, imaju otvorene četove ili čak glasovne poruke koje omogućavaju komunikaciju među igračima, bez obzira na njihov uzrast.

"To znači da dete može doći u kontakt s osobom koja se lažno predstavlja kao vršnjak, ali zapravo ima zle namere. Pored toga, u nekim igrama se mogu pojaviti i sadržaji koji nisu prikladni za decu, poput nasilja, uvredljivih komentara ili seksualno sugestivnog ponašanja. Takođe, igrice često sadrže mikrotransakcije koje podstiču decu da troše novac bez razumevanja posledica. Sve ove skrivene opasnosti čine da i "najbezazlenije" igrice mogu predstavljati ozbiljan rizik za dete", upozorava Jonev.

Po čemu je Roblox drugačiji od drugih igrica?

Dr Marko Jovašević kaže da Roblox nije klasična igrica, već čitav digitalni ekosistem.

"On funkcioniše kao svet u kojem deca mogu sama da stvaraju igre i u kojima ne postoji jasan početak, tok ni kraj. U tome i leži njegova privlačnost jer stalno nudi nešto novo, pa deca imaju osećaj da se nikada ne dosađuju", objašnjava.

Ali upravo tu leži i psihološki problem. Dr Jovašević kaže da dete zapravo stalno ulazi u nove podražaje bez strukture, bez narativa, bez razrešenja. Takva stimulacija jeste privlačna, ali ne gradi fokus, nego navikava mozak da stalno traži sledeću novinu.

"Roblox decu ne uči strpljenju i procesu, već ih uči da stalno skaču sa jedne slike na drugu. I to je ono što ga razlikuje od klasičnih igrica, na primer sportske igrice, koje ipak imaju cilj, dinamiku i kraj", priča za portal N1 psihoterapeut.

"Virus pažnje"

Dr Jovašević Roblox naziva "virusom pažnje" jer, kako kaže, ova igrica funkcioniše kao algoritam društvenih mreža, tj. stalno podgreva pažnju sitnim nagradama, bojama, zvukovima, promenama...

"Deca ne moraju da se koncentrišu, ne moraju da čekaju, ne moraju da misle. Dovoljno je da budu tu, i igra će ih stalno bombardovati novim nadražajima. U praksi to znači da mozak deteta stalno dobija male doze dopamina, i što ih više dobija, to mu je teže da ostane miran bez njih. Kad im roditelji oduzmu ekran, ne reaguje samo dete, već i njegov nervni sistem bukvalno ulazi u stanje apstinencije. Zato to zovem “virus pažnje” - jer menja način na koji mozak funkcioniše, pretvara fokus u fragmentisanu pažnju koja traje par sekundi, a ne nekoliko minuta", objašnjava Jovašević.

Opasnosti koje donosi Roblox

Pored štetnog uticaja na razvoj dece, jednako važna tema je bezbednost dece dok igraju igricu.

Katarina Jonev ističe da pedofili na Robloxu i sličnim platformama koriste mogućnost anonimne komunikacije kako bi stupili u kontakt s decom.

"Često kreiraju naloge sa slikama i imenima koja podsećaju na dečje, pokušavajući da steknu poverenje tako što se predstavljaju kao njihovi vršnjaci. Nakon što uspostave prvi kontakt, često koriste tehnike manipulacije poput laskanja, poklona u igri ili zajedničkog igranja kako bi stvorili osećaj bliskosti. Kada dete stekne poverenje, prestupnik može tražiti da razgovaraju na drugim aplikacijama koje su manje kontrolisane, kao što su WhatsApp, Discord ili čak video-pozivi. Tamo može postepeno izložiti dete neprimerenim sadržajima i pokušati da ga uvuče u situacije seksualne eksploatacije", upozorava.

Ovakvi slučajevi su, nažalost, zabeleženi širom sveta, napominje Jonev i upozorava na ozbiljnu ranjivost dece na ovim platformama.

"Roditelji često nisu svesni da se ovakve komunikacije mogu odvijati direktno u okviru same igrice, bez ikakvih vizuelnih upozorenja", dodaje.

Seksualni prestupnici na Robloxu

Joneva podseća na jedan od poznatijih slučajeva koji je uzdrmao javnost, a koji se desio 2020. godine, kada je 25-godišnji muškarac iz Velike Britanije uhapšen zbog seksualnog zlostavljanja dece koje je kontaktirao putem Robloxa.

"On je koristio igricu kako bi se predstavio kao dete, izgradio poverenje sa svojim žrtvama i potom ih nagovarao da mu šalju eksplicitne fotografije. Nakon toga, koristio je te fotografije da ucenjuje decu i zadrži kontrolu nad njima, što je ostavilo ozbiljne psihološke posledice. Slučaj je razotkriven kada je jedno dete sve ispričalo roditelju, a istraga je pokazala da je napadač imao kontakte sa više desetina dece. Ovaj primer jasno pokazuje kako čak i platforme sa strogim pravilima mogu biti zloupotrebljene. Uvek upozoravam roditelje da ne postoji digitalno okruženje koje je 100 odsto bezbedno. Ovakvi slučajevi su poziv na buđenje da se bezbednost dece mora ozbiljno shvatiti i van granica realnog sveta", kaže Jonev.

Sadržaj bez smisla poguban po decu

Marko Jovašević dalje govori o tome kako sadržaji bez smisla, bez strukture i bez kraja deci doslovno menjaju način na koji misle.

"Takvo dete ne uči da proces ima početak, sredinu i kraj, već da sve mora da bude brzo, kratko i zabavno. I onda imamo situaciju da deca gube sposobnost dubokog fokusa. U školi im je dosadno, knjiga im je teška, a obična tišina postaje neprijatna ili dosadna. U praksi to viđam sve češće - deca koja su hiperaktivna ne zato što imaju poremećaj, već zato što im mozak više ne podnosi mir - a mir, dosada i tišina su osnovni preduslovi za razvoj kreativnosti i emocionalne stabilnosti. Dakle, sadržaji bez kraja i smisla ne samo da ne stimulišu decu, oni ih zapravo osiromašuju iznutra", upozorava naš sagovornik.

Uticaj na ponašanje dece

Reč je o klasičnoj prestimulaciji, kako navodi dr Jovašević, jer mozak deteta koje igra Roblox dobija stalne male dopaminske udare.

"Svaki novi nivo, zvuk, boja, nagrada ili promena stimuliše centar zadovoljstva. Kada to traje satima dnevno, mozak jednostavno postane zavisan od stimulacije. U terapijskoj praksi to vidim kroz decu koja sve češće nemaju toleranciju na frustraciju. Čim im nešto nije zabavno, gube interesovanje, lako odustaju i brzo se razljute. Roblox, kao i slične platforme, stvara decu koja reaguju na podražaj, ali ne ostaju u procesu. To ne znači da je svako dete „pokvareno ekranom“, već da živimo u vremenu gde je mozak preopterećen, a duhovni deo čoveka pothranjen", objašnjava doktor.

Šta roditelji mogu da urade?

Katarina Jonev kaže da roditelji mogu da imaju određeni uvid u komunikaciji dece u igrama poput Robloxa, ali to zahteva aktivno uključivanje i tehničko razumevanje.

"Roblox nudi roditeljski nadzor (Parental Controls) koji omogućava ograničavanje komunikacije, blokiranje nepoznatih korisnika i pregled aktivnosti. Takođe, postoji mogućnost podešavanja naloga tako da dete može razgovarati samo sa odobrenim kontaktima ili da se čet potpuno isključi. Ipak, važno je znati da deca često znaju kako da zaobiđu ova ograničenja ako nisu jasno informisana o razlogu njihove primene. Roditelji mogu da pregledaju deo istorije komunikacije, ali mnoge poruke se ne čuvaju dugo ili se odvijaju van igre, što dodatno otežava kontrolu. Najefikasniji način kontrole jeste otvorena i kontinuirana komunikacija sa detetom o tome s kim i kako komunicira. Takođe, korišćenje aplikacija za roditeljski nadzor može pomoći da se prati ponašanje deteta u realnom vremenu", objašnjava Jonev, stručnjak i edukator iz oblasti bezbednosti dece na internetu.

Roblox = Brain rot

Jovašević objašnjava da „Brain rot“ i "Roblox" funkcionišu po istoj psihološkoj logici, a to su kratki, šareni, haotični podražaji koji zaobilaze racionalni deo mozga i direktno pogađaju emotivni centar. Dete reaguje instinktivno, a ne svesno.

"Zašto je to toliko privlačno? Zato što mozak voli novinu i lako dostupno zadovoljstvo. Deca ne razlikuju smisao od senzacije jer je njima važno da je „zanimljivo“. A kada je nešto zabavno, njihov mozak to tumači kao nagradu.
Problem je što sadržaji bez smisla ne hrane dušu, već prazne pažnju. To su digitalni „junk food“ za mozak, ukusni, ali nutritivno prazni", kaže doktor.

Najvažnija otvorena komunikacija s detetom

Najvažnije, smatra Jonev, što roditelj može da uradi jeste da razvije otvorenu komunikaciju punu poverenja sa detetom o svim aspektima digitalnog sveta.

"Dete treba naučiti da prepoznaje crvene zastavice – kada neko traži lične informacije, pokušava da pređe na druge aplikacije ili koristi čudne rečenice. Roditelj ne bi trebalo da koristi zastrašivanje, već objašnjenja primerena uzrastu, uz puno razumevanja i strpljenja. Veoma je korisno igrati igre zajedno sa detetom kako bi se uočile potencijalne opasnosti iznutra. Takođe, važno je redovno razgovarati o tome s kim se dete dopisuje i kako se oseća tokom igranja. Roditelj može zajedno sa detetom postaviti pravila o korišćenju interneta, kao i zajednički pregledati podešavanja privatnosti. Ulaganjem vremena i pažnje, roditelji postaju najbolja zaštita svoje dece u digitalnom svetu", savetuje.

Kako da dete razmišlja kritički?

Jovašević smatra da roditelj mora da uđe u svet svog deteta. Ako samo zabrani, izgubiće kontakt. Ako pita i pokaže interesovanje, dobija prostor za uticaj.

"Najbolji način je da dete samo objasni šta mu je zanimljivo. Kada dete to pokušava da verbalizuje, njegov mozak već počinje da razmišlja, da prepoznaje da možda i nema smisla u svemu što gleda.

Roditelj može reći: „Znaš, ovo jeste zanimljivo, ali ne čini te srećnim dugoročno. Hajde da vidimo šta te zaista pokreće.“ Ne radi se o zabrani, već o usmeravanju ka svesnosti i sadašnjem trenutku koji se dešava oko nas, van ekrana. Dete treba da nauči da prepoznaje da zabava ne mora da znači i vrednost", savetuje Jovašević.

Kako pobediti ekrane?

Sagovornik N1 dr Jovašević poručuje roditeljima da ekran ne mogu pobediti snagom autoriteta, već samo snagom odnosa.

"Deca ne traže tehnologiju zato što im je dosadno, već zato što im nedostaje prisutnost. Ako imaju roditelja koji ih vidi, sluša, provodi vreme s njima i pokazuje interesovanje, onda ekran gubi smisao", pojašnjava on.

Zato, kaže da uvek savetuje roditelje da ne oduzimaju, već da dodaju više zajedničkih rituala, više fizičke igre, više kreativnosti.

"Deci nije potreban savršen roditelj, već emotivno dostupan. Kada dete ima osećaj pripadnosti i povezanosti, digitalni svet gubi svoju moć. Jer ekran može da pruži stimulaciju, ali ne i ljubav", zaključuje Jovašević.