Ima li budućnosti za film u Srbiji?

Pored pomenutog filma, od značajnijih naslova, mogao bi da se izdvoji i igrani film i serija „Santa Maria della Salute“ Zdravka Šotre, o životu čuvenog srpskog pesnika Laze Kostića čiji lik tumači Vojin Ćetković. Premijera filma je održana 20. decembra u Sava centru.

O tome koliko srpska kinematografija uspeva da održi korak sa najvećim svetskim produkcijama i ocelokupnom stanju filma u Srbiji, razgovarali smo sa mladim glumcem Miodragom Radonjićem i Davidom Kecojevićem, filmskim rediteljem i istoričarom filma.

Radonjić: Potrebno još da bi se uhvatio korak sa svetom

Glumac Miodrag Radonjić smatra da trenutna ulaganja u film u Srbiji nisu dovoljna.

"U Srbiji ko se bavi glumom može da zaradi, ali ne može da stekne. Tako bih najslikovitije opisao trenutnu situaciju", smatra Radonjić.

Država je u Zakon o kinematografiji ubacila odredbu da svaki film koji zaradi preko 300.000 evra dobija povraćaj PDV-a i to je jedna od dobrih stvari, kaže mladi glumac.

"Po stručnosti filmskih ekipa, i tu ne mislim samo na glumce, već i na rasvetu, scenariste, i sve ostale koji su deo filmske ekipe, smo na svetskom nivou. Međutim, to nije dovoljno, jer su budžeti naših filmova i budžeti filmova moderne svetske produkcije prosto neuporedivi. Potrebno je još dosta kako bi uhvatili korak", zaključio je Radonjić.

Kecojević: Potencijala ima, ali i mesta za poboljšanje

Lična nada za boljitak srpske kinematografije postoji, kaže za N1 David Kecojević, filmski reditelj i istoričar filma.

"Poslednjih nekoliko godina, uz pristupačnost filmske tehnologije, svedočio sam kako su se mladi amateri, studenti i profesionalci iz filmske industrije okušali u proizvodnji svojih dela. Zahvaljujući tome, možemo očekivati i pregršt novih vizuelnih izraza od ljudi svih uzrasta, a mi, profesionalci, zdravu konkurenciju sa svih strana", objašnjava Kecojević.

Što se tiče pomoći države, naš sagovornik kaže da je stanje takvo da je koprodukciono učešće uglavnom neophodno za zahtevnije filmske projekte. Bez tih dodatnih sredstava, dodaje, ne bi moglo da dođe do kvalitetne realizacije zamisli reditelja. Ipak, postoji način.

"Najbolji primer je talas “Garažnog filma” (od ove godine “Meta film”), gde su se pre nekoliko godina okupili filmski profesionalci i entuzijasti, i realizovali uz malo para (ili bez para uopšte) dugometražna i srednjemetražna filmska ostvarenja. Njihove priče i teme se razlikuju od mejnstrim srpskog filma, što smatram dobrim jer nama nedostaje različitost mišljenja i kod publike i kod filmadžija", smatra mladi reditelj.

Domaća filmska produkcija uspešno prati osnovne korake svetskih standarda. Ali, poboljšanje profesionalnih standarda je uvek moguće.

"Nadam se da će, uz dolazak stranih produkcija u našu zemlju u budućnosti, domaće ekipe moći da nauče nešto novo iz te saradnje i da će ta novostečena iskustva moći da primene u domaćim projektima", zaključujuće Kecojević.

Za kraj, kao istoričara filma, Davida smo zamolili da nam predstavi svoje viđenje uticaja jugoslovenske kinematografije na evropsku.

"Koliko god imao ogromno interesovanje i želju da se u neku ruku vrate stara vremena kvalitetne filmske saradnje, povratak u period gde je jugoslovenska kinematografija bila raznovrsna sa svojim sadržajem i poštovana u celom svetu je danas nemoguće. Upravo ta želja da se povrati slava iz naše prošlosti je ono što nas sprečava da mi autori razvijemo našu nezavisnu reputaciju u svetu", kaže on i dodaje da jedino što bi autori mogli danas da primene iz prošlosti jeste da posmatramo kakve metode vizuelnog izražavanja su se tada primenjivale".

Pred nama je 2017. godina. Za sve iskrene ljubitelje domaće kinematografije, ostaje nada da će nam ova godina doneti bar više od jednog naslova koji će ostati upamćen. Obrazovane i talentovane glumce imamo, stručne ljude iza kamere takođe, ali, kao i u ostalim sferama društva, nedostaje novca.