Reditelj Milčo Mančevski za N1 o FEST-u i svom novom filmu

Mančevski, profesor režije na univerzitetu u Bruklinu, za "Scenske priče", između ostalog, govorio je i o svom novom igranom filmu koji će na jesen snimati u Makedoniji, ali i statusu u toj zemlji, koji opisuje kao na Fejsbuku: "it's complicated".

N1: Upravo ste završili žiriranje na Festu, kako ste zadovoljni selekcijom?

Pa, selekcija je veom dobra, odlična, bilo je nekoliko odličnih filmova. Ja sam u nekoliko poslednjih godina bio u žiriju, da se FEST ne uobrazi, ovo je bolja selekcija nego Šangaj ili Varšava, i nekih drugih, tako da je baš lepo.

N1: Vaš film "Bikini Mun", koji je po žanru kao lažni dokumentarac, šta dokumentarni film ili takav pristup koji ste vi primenili pruža stvaraocu i autoru kao sredstva za rad?

Pa to komplikuje stvari, to suzi prostor u kome autor radi, i to je na neki način dodatni izazov, a rezultat može da bude interesantniji, možeda bude interesantniji, jer to na nelki način postaje strukturalističko delo. Znači mi se bavimo i strukturom, odnosno malo meta, bavimo se i strukturom onoga što gledamo, što vidimo.

N1: U jednom intervjuu ste rekli da za svaki film postoji motiv okidač, zašto se radi, neka emocija. Šta vas je ovde pokrenulo da napravite priču o ženi koja ima bipolarni poremećaj, veteranki iz rata u iraku?

Na početku je bila formalna ideja, znači šta se desi ako kao gledalac gledam dokumentarni film i onda odjednom vidim nešto što uopšte ne može da postoji, što je nemoguće da postoji. Da li onda i dalje verujem tom dokumentarnom filmu ili počnem da sumnjam u autora? To je meni bilo veoma interesantno kad bih to video kao gledalac i onda sam od toga krenuo. Znači meni je uvek na početku neki formalni okidač, kod "Prašine" je tu ta razbijena naracija, frakturirana naracija, kod "Pred kišu" to je taj triptih koji se zatvara koji je kružna hronologija, koja opet nije perfektna, znači uvek mi je nešto što je vezano za formu i to je nešto što mi dolazi iz toga što sam, veliki ljubitelj eksperimenta i ekspermentalnog filma. Znači to je bila prva ideja, to je bio početak embrion za "Bikini", a onda osećanje, nelagodnosti, osećanje neprijatnog koje nešto što doživljava "Bikini" i onda sam to pokušao ne samo da ispričam, već i sugerišem, dokučim gledaocu kroz formu. I odatle dolazi taj dokumetarac, dokumentarac je konsekvetno urađen kao "cinema verite". Dokumentarac je teži za gledanje, za progutati. I mi smo rešili da ga tako uradimo.

N1: Za vaše filmove je karakteristična muzika, kompletan deo filma, baš posle filma ste rekli da je bio poseban izazov jer smo stalno imali izvor odakle ona dolazi.

Jeste, jeste. Zato što smo hteli da ostanemo konsekvetni i da ovo ostane lažni dokumentarac rađen u stilu "cinema verite", a ne dokumentarac gde imamo "voice over" ili dokumentarac gde bismo imali puno muzike. Ima i takvih, ali ovo je "navidum" klasični "cinema verite" iz 70-ih gde se vidi mikrofon, druga kamera, ceo proces, zato to onda ne bi bio film u kom bi postojala filmska muzika, a opet smo odlučili da imamo filmsku muziku, koja pomaže u stvaranju emocije za gledaoca. I onda smo morali uvek da je zamaskiramo, da ona dolazi iz nekog izvora, da je tu neki radio u pozadini, da neko svira u metrou ili na ulici ili da je uvek nekako narativno opravdana ta muzika. I to je onda bilo još komplikovanije, što je onda bilo još i zabavnije zato što je onda to kao da igraš šah dok praviš film.

N1: Flm "Senke" počinjete pesmom, stihom iz pesme Džonija Štulića, a jednu pesmu je napisao i Tom Vejts. Kako ste se upoznali kako ste počeli saradnju?

Upoznali smo se tako što sam ga odabrao za jedan holivudski film koji sam spremao, koji nisam završio zato što sam došao u sukob sa studijom sa "Fox search light". To je onda eksplodiralo kad je došlo do sukoba, ali pre toga sam odabrao Tom Vejtsa da bude u tom filmu i on je pristao i počeli smo malo da radimo, da sarađujemo i ostalo je prijateljstvo i nakon toga. Studio nije hteo Toma, zato što su tražili zvezdu za tinejdžersku publiku i onda su insisirali na tome da to bude Dejvid Arket koji je svojevremeno bio tinejdž zvezda. Onda su insistirali na tome i to je bio početak svađe sa Foksom. Onda smo mi ostali u kontaktu sa Tomom, malo se družili, on je u Kaliforniji i onda kada sam radio "Senke" zatražio sam mu pesmu i on je to rado uradio.

N1: Da li je moguće napraviti film u Holivudu, a zadržati autonomiju?

Meni nije. Sigurno ima ljudi, ali je to retko, možda i oni prave kompromise, s tom razlikom što su oni spremni a ja nisam, zato što sam mislio da taj kompromis toliko utiče na to delo da ja više nemam prava da ga potpišem. Sigurno ima, Skorseze, Tomas Pol Enderson. Ja sam imao ugovor sa Miramaksom, ali sam ga na kraju uradio u evropksoj koprodukciji, to je bila "Prašina", bar sam na papiru imao tu kompletnu kontrolu, međutim pretpostavljam da bi bilo i drugih načina utiče. Evo na primer, ti imaš tvoj "final cut", ok, ali ako ga ne promeniš onako kako ja kao distributer tražim, igraće u jednom bioskpu u Kanzasu, pa sad, tvoje je da li ćeš da prihvatiš.

N1: Da li sledeći film snimate u Makedoniji?

Jeste. Sledeći snimam u makedoniji. Zove se "Vrba". To su dve i po ljubavne priče, jedna savremena, jedna srednjevekovna.

N1: Kakav je vaš status u Makedoniji?

Moj status? Što bi na Fejsbuku rekli: "It's complicated".

N1: Pretpostavljam da pratite šta se dešava u Makedoniji?

Donekle, nisam stručnjak, pokušavam da pratim. Često putujem, ja i tamo živim, ali ne bih voleo da kažem da sam stručnjak.

N1: Vaš film je uvršten u 500 filmova koji menjaju tok filmske istorije, neka vrsta filmske čitanke?

U jednu ruku lepo je, znači ja sam svoje odradio, sada mogu da se penzionišem i u drugu ruku ja bih hteo da "feed back" ne utiče na to šta i kako radim i šta snimam zato što se umetnost ne pravi zbog reakcije niti zbog nagrada i to često zaboravim. Voleo bih da se toga češće setim kada imam problema kada se, na primer, pakuje film.