Bend za koji je Bono Voks rekao da može sve

U intervjuu uoči objavljivanja albuma U2 iz 2004. godine How to Dismantle an Atomic Bomb, frontmen je za Hotpress govorio o svojoj nostalgiji za njihovom „nestajućom kometom“, primećujući da je Radiohead, dok je pomerao granice koje je mejnstrim muzika dozvoljavala, nestao sa radara pop-radija, prenosi Far Out magazine.

„Moram da kažem da sam ja taj koji uvek žali zbog toga što Radioheada nema na pop-radiju, jer čeznem da čujem glas Toma Jorka i čeznem da čujem bend koji je toliko sposoban nasuprot, znate, Blueu.“

Oksfordska ekipa je nakon ogromnog komercijalnog uspeha albuma OK Computer iz 1997. godine napustila rokerske, gitarama vođene melodije i okrenula se suptilnijoj instrumentaciji i apstraktnoj elektronici. Iako je ovaj period bučne eksperimentacije na kraju doveo do objavljivanja kritički hvaljenog albuma Kid A, Radiohead je u tom periodu prolazio kroz kolektivni zamor i snažnu autorsku blokadu, što je rezultiralo odlučnim povlačenjem iz očiju javnosti.

„Bio je to kraj ere OK Computer. Završili smo turneju i bio sam nekako zarobljen u sopstvenom lavirintu, praćen čudnim unutrašnjim monologom, kritikom svega što sam radio“, rekao je frontmen Tom Jork u intervjuu za aukcijsku kuću Kristis.

„To me je potpuno blokiralo i kad god bih pokušao da napišem nešto, kad god bih seo pred neki instrument, jednostavno bih se ukočio“, dodao je, naglašavajući da je svetlo na kraju tunela bila zapanjujuća iskra koja je ponovo zapalila njihove rok korene, razbila očekivanja i donela uživanje u slobodi od diskografskih kuća.

„Ne mogu da krivim Radiohead što se povukao iz borbe. Za to morate imati stomak. Mnogo je toga za progutati, ali ne svoj ponos i ne svoje dostojanstvo. Samo količina posla, nerviranja i pregovaranja sa mašinom koja se zove pop muzika“, razmišljao je Bono s divljenjem, pa nastavio: „Ponekad jednostavno želite da napravite privatniji, ličniji dokument svog života. Šta god da žele da rade, ja ću raditi u njihovoj putujućoj ekipi. Ako bi imali čelistu, nosio bih violončelo na leđima. Po meni mogu da rade šta god žele i to mi je u redu. Toliko su dobri.“

Najbolji iz Dablina nije bio jedini obožavalac koji je maštao o ulozi tehničara koji nosi najglomaznije instrumente Radioheada, budući da su oni inspirisali i umove poput Majli Sajrus i Bili Ajliš da ih obrađuju i pišu u njihovom stilu.

Ipak, U2 je bio snažno nadahnut drastičnim zaokretima benda, prateći ih ka eksperimentalnijem pravcu, tako da se oba sastava pamte po stalnoj reinvenciji i istraživanju sintisajzera i slojevitih zvučnih pejzaža.

Njihov razvoj ka egzistencijalnim tekstovima i ambicioznim temama dodatno je podstakao i zajednički prijatelj bendova, Brajan Ino, pri čemu je dugogodišnji producent U2 sarađivao sa producentom Radioheada Najdželom Godričem, pomažući širenje atmosferskih tekstura Radioheada i podstičući ih da prigrle elektronske elemente.

Engleski kvintet nikada nije prestao da se razvija, od prostranih zvučnih pejzaža do organskih ritmova, inspirišući eksperimentalne rok bendove dugo nakon Bona.