Bolje su "solo": Deset klasičnih rok pesama koje je snimila jedna osoba

Jedno od najvećih uzbuđenja koje proizlazi iz sviranja muzike jeste zajedničko iskustvo među prijateljima. Bez obzira na to kako neko pristupa svom instrumentu, određena čarolija proizlazi iz slušanja benda uživo koji se udružuje i relaksira svakoga ko ga sluša. Iako grupni mentalitet može biti zabavan, neki izvođači kao što su The Beatles i Foo Fighters shvatili su da sviranje solo može biti jednostavno, pišu Vijesti.

Iako neki bendovi prosperiraju zahvaljujući interakciji u studiju, neke pesme bolje funkcionišu kada samo jedan glas se čuje uz gitaru ili klavir. Čak i bez podrške svojih kolega iz benda, neke pesme su postale klasici zahvaljujući solo interpretaciji, postajući još veće od bilo kakvog aranžmana gde su učestvovali svi članovi benda. Grupni mentalitet može naglasiti "svi za jednog, jedan za sve", ali mnogi bi se iznenadili šta se može postići kada je muzičarima data samo gitara i kad imaju veliko srce, prenosi "Far Aut" magazin, koji je sastavio ovu listu.

10. "Pink Moon" – Nik Drejk

Poslednji album Nika Drejka prožet je emotivnom očajnošću. Tokom svog života, ovaj folk pevač se uvek suočavao sa mentalnim i emocionalnim stresom, često ga detaljno opisujući u svojim pesmama. Iako su tekstovi pesama prilično mračni kad se posmatraju samostalno, njegova veština za melodiju na naslovnoj pesmi pruža jedno od najumirujućih iskustava koje možete doživeti dok nosite slušalice.

Dok Drejk priča o roze mesecu koji dolazi da osvoji horizont, umirujući zvukovi njegove akustične gitare, koju svira prstima, dočekuju slušaoca kao topli zagrljaj. Kada se svira u čudnom otvorenom tempiranju, gotovo je nemoguće da bilo šta na gitari ne zvuči dobro, posebno kada je upareno sa Drejkovim mekim glasom, gotovo kao da pozdravlja starog prijatelja koga nije video dugo vremena.

Međutim, blago drhtanje njegovog glasa ukazuje na pravi problem koji se ovde javlja, gotovo signalizirajući da nešto nije baš u redu sa mešavinom zvuka. Iako njegovi problemi ne bi isplivali na površinu sve do nekoliko meseci nakon snimanja delova albuma, ovo može služiti kao zatišje pred buru u istoriji ove folk-rok ikone.

9. "Both Sides Now" (live) – Džoni Mičel

Od svih legendi folk-rok žanra koje su došle pre nje, Džoni Mičel je bila nešto drugačijeg kova. Iako je i dalje imala isti osećaj za romantično igranje rečima kao i drugi majstori pre nje, njen pristup je bio mnogo umetničkiji, kao da slika sliku za slušaoca tokom tih nekoliko minuta. Kada je skinula sve suvišne ukrase sa albuma kao što je "Blue", njen jedinstven glas i gitara su čarobno delovali u pesmama poput "Both Sides Now".

Dok svira na svojoj gitari s otvorenim tempiranjem, ona počinje da priča o čudima koje je videla širom sveta dok je još uvek bila relativno mlada. Iako je pred njom svetla budućnost, u ovoj pesmi prenosi biser svetskog iskustva, gotovo kao da već zna da će njene reči moći inspirisati buduće generacije. Međutim, ovo nije bilo poslednji put kada je pesma dobila poseban tretman.

Nakon što je neko vreme bila zadržavana na distanci, Mičel je konačno ponovo snimila pesmu sa gudačkim orkestrom decenijama kasnije u svojoj karijeri, osećajući se konačno dovoljno zrelom da nastupi u takvoj pesmi. Iako ova nova verzija ima svoje mesto u istoriji rok muzike ovih dana, ovaj lajv nastup i dalje je jedna od izuzetnih verzija pesme, dok legenda polako svira i čeka da joj se pridruže verni obožavaoci.

8. "When Doves Cry" – Prins

Prins nikada nije čekao da ostatak benda radi na materijalu. Od početka svoje karijere do poslednjih dana, "Purple One" je delovao previše darežljivo da bi bio ograničen samo na jedan instrument, često svirajući sve što je mogao na svakom od svojih albuma. Iako je "Purple Rain" bio jedini projekat koji je dobio zajednički brending sa njegovim bendom Revolution, "When Doves Cry" je prosto izvučena iz Prinsovog srca.

"Doves" je pesma o odnosima koja funkcioniše na različitim nivoima. Kada se posmatra samostalno, Prins razmatra svoje odnose sa svima oko sebe, pripisujući svoje odrastanje kao jedan od razloga zašto nikada nije zadovoljan ili previše hrabar da se uhvati u koštac sa bilo kojom ženom. Iako je gruv i dalje impresivno bogat, Prinsova najveća snaga u pesmi dolazi iz njegove uzdržanosti.

Želeći da pesmi da jedinstven karakter, Prins je gotovo uklonio bas liniju iz finalne verzije, pružajući prostor ostalim vokalima i sintisajzerima da dišu. U poređenju sa non-stop zabavom koja se čini da se odvija tokom većeg dela albuma, "When Doves Cry" je najbliže što je Prins došao stvaranju nečeg zaista zastrašujućeg.

7. "Highway Patrolman" – Brus Springstin

Deo privlačnosti Brus Springstinovih albuma jeste kako sarađuje sa E Street Bendom. Iako su njegovi tekstovi uvek bili ključni za svaki projekat na kojem je radio, oni sami ne bi bili ništa bez urlajućeg saksofona Klarensa Klemonsa ili neverovatnih klavirskih linija Roja Bitana. Međutim, kada je istraživao neke od najtamnijih priča koje je mogao da smisli, Brus je odlučio da se sam upusti u snimanje albuma "Nebraska".

Iako su mnoge pesme na albumu nastale iz raznih traka koje je Springstin snimao u svojoj sobi, pesma koja najviše odgovara tom stilu je "Highway Patrolman". Ova pesma priča priču o policajcu koji kreće da suzbija tuču u baru, ali šokiran je kada otkrije da je čovek koji će biti osuđen na doživotnu kaznu, njegov brat. Dok se priča odvija, Springstin daje slušaocu svaki detalj o životima ova dva brata, kako su provodili noći kao deca pre nego što se mlađi okrenuo protiv porodice.

Umesto da ga uhvati i obavi svoj posao kako treba, patrolni policajac odlučuje da ga progoni sve do granice, da bi na kraju usporio i gledao kako bratova svetla na zadnjem delu automobila nestaju u daljini, i nikada više ne budu viđena. Mnogi od Springstinovih likova obično na kraju pesme čine ispravnu stvar, ali ponekad je krvna veza previše za nekoga da je prevaziđe.

6. "Head Like a Hole" – Nine Inch Nails

Na početku devedesetih godina, promene su već bile u vazduhu za rok muziku. Iako je ludilo za glem metalom i dalje trajalo prvih nekoliko godina, nešto tvrđe je ključalo ispod površine, čekajući svoju priliku da zavlada top-listama. Dok je Nirvana možda probila granice za "angry" muziku, Nine Inch Nails su ih pretekli nekoliko godina ranije sa pesmom "Head Like a Hole".

Napisana i snimljena 1989. godine samo od strane Trenta Reznora, ova pesma ima sve karakteristike teškog industrijskog roka. S užarenim rifom gitare i hiljadama različitih sintisajzera i uzoraka, Reznor "izgara od besa".

Iako će Reznorova patnja postajati sve izraženija kako je stizao u devedesete godine, ostatak benda je ispunio svako obećanje vezano za studijske verzije, a gitarista Ričard Patrik postao je deo redovne postave njihovih koncertnih nastupa pre nego što se odvojio od Reznora i osnovao bend Filter. Postojanje albuma "The Downward Spiral" možda je bilo daleka fantazija, ali ima nešto što se mora poštovati kod čoveka koji vrišti od besa i stvara nešto emocionalno moćno kao što je ovo.

5. "Blowin’ in the Wind" – Bob Dilan

Pre nego što su The Beatles postali velika stvar, nije postojalo nešto što bismo nazvali glavnim rok bendom. Iako je bilo nekoliko sjajnih izvođača koji su se pojavili na top-listama, obično su to bili solo umetnici koji su slučajno imali prateći bend iza sebe. Iako svakome treba grupa koja će preneti njihove emocije, Bob Dilan je trebao samo gitaru i neke od najgorih reči koje je generacija šezdesetih godina ikada znala.

Prošavši kroz neka od najizazovnijih političkih vremena u američkoj istoriji, Dilan traži odgovore u pesmi "Blowin' in the Wind", pitajući koliko puta američki narod mora da se okrene i pati pre nego što vlada popusti prema njima. Na početku šezdesetih godina, ova pesma je postala jedna od onih koje su pokrenule kontrakulturu, sa svakim novim američkim rok bendom koji je usvajao neku vrstu folklornog rok prizvuka u svojim pesmama da bi bili dostojni naslednici Dilana.

Čak su i The Beatles počeli da obraćaju pažnju, sa Džonom Lenonom koji je želeo da usvoji Dilanovu estetiku u budućim pesmama poput "I Should Have Known Better" i "You've Got To Hide Your Love Away". Uprkos svim optužbama, Dilan ne tvrdi da ima sve odgovore. On je tu samo da postavi pitanja, a ostatak sveta je počeo ozbiljno razmatrati njegova pitanja.

4. "Higher Ground" – Stivi Vonder

Na početku sedamdesetih godina, Stivi Vonder je dobio priliku koju većina umetnika može samo da sanja. Prvi put od kada je bio tinejdžer, bio je oslobođen okova koje mu je nametnuo Motown i konačno je bio spreman da stvori neku od najambicioznije muzike u svojoj karijeri. Iako bi mnogi poznati muzičari dali sve da sarađuju sa Vonderom, on je dobro mogao stvarati ritam sam.

Kroz album "Innervisions", on pruža majstorski čas kako u portretima likova, tako i u muzičkom umeću, svirajući većinu pesama sam, kao što je slučaj sa pesmom "Living for the City". Iako se koriste različiti efekti u raznim pesmama, "Higher Ground" je plod Vonderovog opuštanja i izvođenja onoga što najbolje zna, sa fantastičnom bas linijom i jednim od najduševnijih vokala koje je ikada snimio, čineći sve što može da dostigne najviše visine.

Iako je njegova interpretacija pesme uvek bila poznata kao duševna numera u svetu R&B muzike, pesma je doživela preobražaj kasnih osamdesetih godina, postajući omiljena među bendom Red Hot Chili Peppers, koji su napravili fantastičnu obradu pesme sa Fleom koji je udvostručio originalnu bas liniju. Međutim, za sve one koji znaju, ništa neće nadmašiti bilo šta što nosi Vonderovo ime.

3. "Pennyroyal Tea" (Unplugged) – Nirvana

Kurt Kobejn, frontmen benda Nirvana, osećao se dugo vremena nesigurno zbog svojih pesama. Iako je bio odgovoran za rušenje iluzija o tome šta bi trebala biti rok muzika, Kobejn je uvek osećao da je daleko od drugih tekstopisaca, misleći da je više poznat po buci nego po suptilnosti. Međutim, njegovo izvođenje na MTV-u je jednim zamahom srušilo sve barijere između njega i klasičnih tekstopisaca.

Navodno, generalna proba za emisiju nije dobro prošla, pa je on odlučio da započne izvođenje pesme "Pennyroyal Tea" sam kada je emisija počela. Bez prave probe i vidno nervozan pre nego što počne da peva, Kobejn pruža jedno od najuvjerljivijih izvođenja svoje karijere, dok očajnički peva i zvuči kao da zaista pati iza mikrofona.

Iako postoji tehnički propust prelaskom na poslednji stih, Kobejn čak nađe način da to pretvori u malu pobedu, snažno udarajući sledeći akord kako bi zvučao kao da se spušta sa veštačke visine. Iako niko možda nije znao mehaniku iza emitovanja emisije do Kobejnove smrti, ovo je kao da slušate Kobejna kako svira uživo na svojoj sopstvenoj sahrani.

2. The debut Foo Fighters album – Foo Fighters

Nakon prvih nekoliko meseci nakon smrti Kurta Kobejna, Dejv Grol nije znao šta će raditi. Nakon što je bio u jednom od najvećih bendova na svetu, Grol se suočio s perspektivom da mu se sve na čemu je radio može raspasti. Umesto da provodi ostatak života tugujući zbog toga, Grol se uzdigao tako što je počeo da radi u studiju nekoliko minuta udaljenom od svoje kuće sa malom idejom o stvaranju benda Foo Fighters.

Osim jednog gostovanja Grega Dulija iz Afghan Whigs, prvi pravi album Foo Fighters sastoji se od toga da je Grol svirao svaki instrument. Kada je govorio o procesu snimanja, sećao se da je bio uzbuđen što je mogao sve to sam da završi, uključujući pesme koje će kasnije postati osnovni deo kataloga benda, kao što su "Alone + Easy Target" i "I'll Stick Around".

Sve što je preostalo bilo je da sastavi bend, pa je Grol pozvao Pata Smeara iz Nirvane i ritam sekciju benda Sunny Day Real Estate da krenu na turneju s njim narednih nekoliko godina. Iako bi neke od ovih pesama verovatno bile sjajne ako bi bile restrukturirane za Nirvanu, čuti Grola kako ih peva bila je prvi korak koji mu je bio potreban da se pravilno izleči.

1. "Blackbird" – The Beatles

Kada su The Beatles pristupili stvaranju albuma "The White Album", više nije bilo mesta za kompromise. Iako su se Džon Lenon i Pol Makartni uvek dobro snalazili radeći zajedno na stvaranju klasičnih pjesama, pukotine su počele da se formiraju u njihovom partnerstvu, često radeći na pesmama sami pre nego što bi ih predstavili ostatku benda. I dok većina albuma deluje kao da svaki član benda svira sa pratećim bendom, Macca je pronašao način da to uspe sa samo akustičnom gitarom.

Zasnovan na čuvenoj "Boure u E-molu" Johana Sebastijana Baha, Makartni je zamislio "Blackbird" kao pesmu nade posvećenu crnoj zajednici u Americi koja je još bila u zagrljaju pokreta za građanska prava. Birajući delove melodije dok se penje preko pragova na gitari, Makartnijev glas personifikuje naslovnu pticu koja uzleće, dok gitara pruža suptilan podsticaj da sve ide naprijed.

Iako je album "The White Album" prepun sjajnih pesama svakog od članova The Beatlesa, lepota Makartnijeve melodije dolazi iz jednostavnosti koju unosi u svaku reč koju peva.