Crna komedija koja je šokirala Ameriku - uprkos svemu postala je globalni hit

Scenarista i zvezda filma Saša Baron Koen nije snimio „još jednu komediju“ za širu publiku, već političku provokaciju koja je američku svakodnevicu pretvorila u laboratoriju.

Režirao ga je Lari Čarls, a Baron Koen se globalno afirmisao u ulozi kazahstanskog novinara Borata Sagdijeva – lika koji navodno dolazi u SAD da se upozna s lokalnom kulturom, ali zapravo služi kao katalizator kroz koji publika posmatra stvarne reakcije stvarnih ljudi.

Pseudodokumentarac koji otkriva ono što se inače ne govori naglas Struktura Borata zasniva se na jednostavnoj ideji: glavni lik putuje Amerikom, sreće se s raznim ljudima i pokušava naivno da „razume“ njihovu kulturu.

Međutim, ključno je to što ti ljudi u većini slučajeva nisu glumci. Oni su političari, studenti, prodavci, ultrakonzervativni aktivisti, komičari, farmeri, alkoholičari iz barova i obični prolaznici, i većinom nemaju pojma da su deo filmske satire.

Upravo zato film deluje toliko brutalno – publika posmatra autentične reakcije društva na „stranca“ koji postavlja pitanja bez filtera.

Baron Koen kao performer stvara situacije u kojima se od ljudi očekuje da spontano pokažu svoje stavove, a rezultat je često neprijatan. Lik Borata tako postaje ogledalo, a publika gleda odraz društva koje ga dočekuje.

Veliki broj sudskih sporova nakon premijere bio je očekivana posledica. Nekoliko učesnika pokušalo je da tuži produkciju, tvrdeći da nisu bili adekvatno informisani o prirodi projekta.

Kontroverza kao gorivo popularnosti i komercijalnog uspeha Reakcije na Borata bile su burne i globalne. Kazahstanska vlada zvanično je osudila film, tvrdeći da prikazuje izmišljene stereotipe koji nemaju veze sa stvarnošću zemlje.

Američke organizacije za ljudska prava upozoravale su na elemente podsmevanja manjinama, dok su drugi kritičari tvrdili suprotno – da film nije ismevao strance, već je kroz Boratovu „naivnost“ razotkrivao stvarne predrasude Amerikanaca.

Bez obzira na tumačenje, Borat je bio ogroman hit.

Fraze poput „Very nice!“ i „High five!“ postale su deo svakodnevnog govora. Film je zaradio više od 260 miliona dolara i doneo nominaciju za Oskara za najbolji adaptirani scenario. Ispod šokantnog humora i provokacija krije se izuzetno jasna sociološka ambicija – pokazati da komedija može biti metodološki alat za istraživanje društvenih tenzija.

Film nije ismevao samo lika koji glumi stranog novinara, ismevao je činjenicu da su predrasude često toliko ukorenjene da se uz najmanji povod spontano pokažu pred kamerom.