Džiboni: Najveća inspiracija mi je život – nemamo toliko mašte koliko život ima

Dalmatinska opuštenost zračila je iz njega od samog početka, a istovremeno je bio veoma prizemljen – uprkos činjenici da je jedan od najvećih i najnagrađivanijih hrvatskih muzičar, piše N1 Slovenija. Čvrsto ga, kako kaže, na zemlji drži njegov grad Split. Da bi tamo preživeo i uspeo, moraš imati debelu kožu, niko ti ne štedi reči kritike, objašnjava Gibo, kako ga zovu. plit je nesporna zvezda razgovora, ali ni muzika ne zaostaje, jer je to ono što ga pokreće u životu.

Voli život, život ga inspiriše, i kada si u društvu takvog čoveka, teško da možeš biti ljut na bilo koga, kaže novinarka Neža Pušnik

Koreni su važni

Počnimo od korena, koji su u mnogim slučajevima presudni za to kako čovek živi i stvara, čak i ako ga život odnese na drugi kraj sveta. Split. Kako biste opisali svoj rodni grad?

Mediteran vidim kao veliki lonac u kojem se već milion godina kuva supa. Svaki narod koji tu živi u taj lonac nešto doda. Slovenci škampe (smeh), Italijani, Grci, svi su nešto ubacili. A Split... Split je kao da stavite poklopac na lonac i pretvorite ga u ekspres lonac. Split je sve što je Mediteran, ali sa više strasti i više testosterona. Tako ja to vidim.

Split je dom mnogih najvećih hrvatskih muzičara. U jednom intervjuu ste rekli da su kod vas „granice zamućene, a ljudi manje opterećeni formom“. Mislite li da je upravo ta sloboda razlog što u gradu nastaje dobra muzika?

U Splitu postoji taj mentalitet da svi svima sve kažu u lice. Nikad mi se nije desilo da mi neko zabije nož u leđa. Ljudi ti u lice kažu više nego iza leđa. Uvek znaš na čemu si. Tako dolazi do toga da ljudi koji su jači od kritike, koji iz nje nešto nauče i ostanu na nogama, na kraju dođu do cilja. Svuda na svetu ima talentovanih ljudi, ali Split te oblikuje. Može da te „umesi“ u tortu, a može i u picu (smeh). Okruženje u Splitu je zapravo dobronamerno, sve kritike su dobronamerne.

Nedavno sam bio na tehničkom pregledu za registraciju automobila. Došao je jedan od zaposlenih i rekao: „Gibo, jesi li to ti?“, ja mu odgovorim: „Ja sam.“ Onda mi kaže da je tog jutra na televiziji gledao moj stari spot od pre 30 godina. „Sad te gledam, ružno si ostario“, rekao je (glasan smeh). To ne možeš doživeti nigde drugde. Bio je iskren, nije hteo da me uvredi. Video me je mladog na televiziji, a sad me vidi ovakvog.

S tim naučiš da živiš ili odeš. Ja sam u tome našao lepotu. Malo kao u Fellinijevom filmu, ali ima tu puno poezije.

Brutalna iskrenost kao sidro

U jednom intervjuu ste rekli da u Splitu čovek lako ostaje prizemljen. Verovatno upravo zbog te brutalne iskrenosti?

Da, upravo to. Pre mnogo godina me je na ulici zaustavio prijatelj Duje i pitao: „Gibo, šta radiš?“ Ja mu kažem da imam koncerte, bio sam u Ljubljani, sledeće nedelje idem na drugi koncert... A on me prekine i kaže: „Nije ovo intervju, samo sam te pitao šta radiš. Pereš li auto ili šta?“

Ljudi oko tebe se stalno trude da ostaneš normalan. Ne znam zašto (smeh). Takav je bio i pokojni Oliver (Dragojević, prim. aut.), kao i neki vrhunski sportisti iz naše istorije koji nikada nisu zaista napustili Split.

"Ja sam iskompleksirani košarkaš"

Split ima svoja božanstva, jedno od njih je Hajduk. Da li ste ljubitelj fudbala ili vam je draži neki drugi sport?

Hajduk je u Splitu neka vrsta religije. Kao klubovi na jugu Italije ili u Latinskoj Americi. Splitski navijači vole Hajduk kao što Brazilci vole svoje klubove. Rezultat nije na prvom mestu, važan je sam ritual.

Meni je od svih sportova najdraža košarka. Ja sam iskompleksirani košarkaš, jako mi je loše išlo. Kad sam trenirao, pravili su naprednu i nazadnu ekipu – ja sam bio u nazadnoj. Mislio sam da ću trudom preći u jaču ekipu, ali sam trudom završio na klupi nazadne. Moj sin je, međutim, odličan košarkaš, najmlađi mi je veoma dobar.

Automobili i brodovi

Još volite automobile? Šta je za vas dobar auto?

Više volim čamce, ali auto mi je – nažalost ili na sreću – važan kao i instrument. Godišnje pređem 60.000 kilometara, zato mi je važno čime se vozim.

Po pitanju šta je dobar auto, malo sam bipolaran. Dobar je onaj koji ima „value for money“, kako kažu Amerikanci, dobar odnos cene i kvaliteta – to su japanski automobili. Ali za dušu – italijanski automobili. Koji se kvare (smeh). I britanski, i oni imaju svoj šarm.

Split ili Rim

Ostali ste u Splitu, iako za život tamo treba imati debelu kožu. Da li vam je neki drugi deo sveta jednako drag?

Split je nastao tako... rimski car Dioklecijan je imao dom u Rimu, a vikendicu u Splitu. Zamislite da ste carica i da živite u Ljubljani – gde biste imali vikendicu? Ne znam. Split i Rim su mi kao mlađi i stariji brat. Najlepše mi je u Rimu, tamo bih mogao da živim. Ali svuda na Mediteranu mi je lepo – ne baš svuda, priznajem. Od Kotora do... ne baš do Trsta. Trst je previše industrijski.

Italija je prelepa, kao majka svega. Bavim se muzikom, a Italija je muzika. Učio sam vajarstvo i tamo su nam rekli da 90% svetske kulture dolazi iz Italije ili je tamo. Imam veliko poštovanje prema Italiji.

Nikada nisam želeo da pevam u Italiji – kako Eskimu pričati o ledu? Ali sam pogrešio, veoma su otvoreni. Na svim koncertima su bili otvoreni. Ne osećaju se ugroženo. „Izvoli, tu smo, oduševi nas!“ Takav je njihov stav. Svirali smo u Veneciji, Rimu, Đenovi, i svuda je bilo tako.

Slovenija garažirana Dalmacija

Italijani su otvoreni. A Slovenci u poređenju sa Dalmatincima – rekla bih da smo prilično različiti, ali hajde da se fokusiramo na ono što nas spaja.

Mnogo više nas povezuje. Kada me ljudi pitaju zašto volim Sloveniju, kažem da je Slovenija garažirana Dalmacija. Kao da nas je kroz istoriju tukao grad... i Slovence je, ali su bili u garaži.

Ako ja i tvoj snimatelj nabrojimo pet životnih prioriteta, veruj mi da su isti. Vidiš kako se smeje. Upoznali smo se pre nekoliko minuta, ali veruj da imamo slične prioritete.

Tekst i melodija

Šta je kod muzike najvažnije – da li se tekst i melodija mogu odvojiti? Poznati ste po dobrim tekstovima, ali da li je za dobru pesmu potrebno oboje?

Oba. Ali znaš, mnogo više ljudi zna da čita slova nego note. Kada napišeš muziku, ona ne sudi, nego gradi atmosferu. Kada nešto izgovoriš, možeš izazvati pozitivne ili negativne reakcije. S melodijom teže – osim ako je loša. Ali rečima ipak izražavaš stav. Ipak, ne mogu da kažem šta je važnije. Najbolje je kada je i jedno i drugo dobro.

Publika i pesme

Na koncertima svirate pesme koje su izdržale sud vremena. Best of. Da li primećujete da različite publike žele različite pesme?

Ima razlika. Postoje albumi koji su bolje primljeni negde nego drugde. Ali to za mene nije kompromis. To su moje pesme, stojim iza njih. Uzimam to kao kompliment – negde žele određenu pesmu, 500 kilometara dalje je ne žele. I to je zanimljivo.

Ne pevate sve pesme iz ličnog iskustva. Šta je potrebno za pisanje dobrih tekstova? Empatija, interesovanje za druge, sposobnost slušanja?

Tako je. Pevam i o stvarima koje su se desile mojim prijateljima, bliskim ljudima. Možda to nisam sam doživeo, ali sam osetio kada su mi se poverili. Ne radiš to planski, ali kad te nešto jako pogodi, to te usmeri. Najveća inspiracija mi je život – nemamo toliko mašte koliko život ima.

Moja baka Zlata je bila učiteljica. Još pre Drugog svetskog rata radila je kao učiteljica u Zagori, gde nije bilo mnogo pismenih ljudi. Jedan mladić se zaljubio i želeo da napiše pismo devojci, ali nije znao da piše. Onda je došao kod moje bake i rekao: „Zaljubio sam se u Mariju, napišite mi pismo.“ I ona napiše: „Draga Marija, kad te gledam, srce mi jače kuca…“ On se zahvali, pošalje pismo, ali Marija nije znala da čita, pa je pismo donela mojoj baki da joj pročita. Marija je htela da mu odgovori. Baka je pisala i odgovore – dopisivala se sama sa sobom.

Kako smisliti ono što smisli život? Ja posmatram život i volim ga, jer je pun nenapisanih knjiga i pesama.

Kamere i popularnost

Sad sedite pred kamerom, imate intervju. Da li vam je nekad smetalo što su kamere i intervjui sastavni deo posla? Biste li želeli da to nije obavezno ili ste to prihvatili?

Ljudi koji su malo stariji se sećaju uspeha grupe Pink Floyd. Oni su govorili: „Nismo za budale,“ tako su sebe doživljavali. Ali su napravili veliki šou, leteće svinje i stvari, a mogli su biti samo muzičari. I meni bi se to svidelo. Ali nismo imali novac, dušu. Želeo bih da imam šou koji bi komunicirao umesto mene, a ja bih bio samo u muzici, niko me ne bi poznavao... Bilo bi divno. Pre svega sam autor, ali moram i pred mikrofon.

O današnjem svetu

Čitajući vaše stare intervjue, stiče se utisak da ste optimista. Kako doživljavate današnji svet? Imamo mnogo problema, ratova, ali u čemu smo kao ljudi najjači?

Čovečanstvo je tragedija, totalna. Potpuno sam precenio budućnost. Mislio sam da rasteš, napreduješ, da put ide od tačke A do tačke B. Čovečanstvo ide unazad. Zašto, niko ne zna. Možda onome ko zna odgovara da je tako. Ali normalni ljudi ne znaju.

Sećam se sveta koji je bio pravedniji, tolerantniji. Sveta koji zna kuda ide, koji ima vremena za ambiciju i za odmor. Imaš od čega da živiš, ali imaš i vremena da uživaš u lepoti. Kao nagradu za ono što si dao. A to nestaje.

Ipak, mislim da je danas bolje živeti na Hvaru ili u Ptuju nego u Los Anđelesu ili Londonu. Mislim da je nama još najbolje.