Filmovi za koje Džek Nikolson smatra da su nepodnošljivi

Nikolson je bio jedan od najtalentovanijih glumaca svoje generacije, sposoban da igra gotovo svaku vrstu uloge, ali je ujedno bio i jedan od najproblematičnijih holivudskih buntovnika, Far Out magazine.

Kombinacija izuzetnih uloga, njegovog podrugljivog osmeha, navike da nosi naočare za sunce u zatvorenom prostoru i žurki punih droge, seksa i alkohola koje su stalno punile tabloide, oblikovala je personu po kojoj će biti upamćen – i on je bio sasvim zadovoljan time.

Bez obzira na sve što se dešavalo van kamera, uvek je mogao da se osloni na sebe kada je trebalo da pruži vrhunsku glumačku izvedbu pred njima. Kritički i komercijalno, niko nije mogao da parira Nikolsonu kada je bio na vrhuncu karijere, a on je sa zadovoljstvom isticao dokaze koji su, po njegovom mišljenju, potvrđivali da je on bez sumnje najuspešniji glumac u istoriji filma.

Kada je jednom dostigao vrh, nikada nije sišao sa njega — od „Golih u sedlu“ pa sve do penzionisanja nakon filma „Kako znaš“ (How Do You Know) iz 2012. godine — i bio je dovoljno samouveren da svoj opus uporedi sa bilo kim ko se ikada pojavio na velikom platnu. Uz nekoliko izuzetaka, naravno.

Kao i mnogim uticajnim ličnostima iz ere „Novog Holivuda“, Rodžer Korman bio je ogromna inspiracija za mladog Nikolsona. Sarađivali su na nekoliko projekata, ali kako je vreme prolazilo, glumac je priznao da mu se ne ide da ponovo gleda filmove poput „Ubica beba koji plače“ (The Cry Baby Killer), „Mala prodavnica užasa“ (The Little Shop of Horrors), „Terror“ i „Gavran“ (The Raven).

„Prvi filmovi koje sam snimio su mi toliko nepodnošljivi“, rekao je za Vanity Fair.

„Zato što sve što vidim jeste jedan mladić koji pokušava da se nekako bočno baci na ekran, da se silom ugura u filmsku karijeru, i sve što vidim jeste ta neka uplašena, drhtava, ogoljena, očajna ambicija. Što je jadno.“

Nikolsonov „jadni“ period uključuje i bajkerski film „Anđeli pakla na točkovima“ (Hell’s Angels on Wheels), kao i njegov izlet u psihodelični film kroz naslove kao što su „Psihodelija“ (Psych-Out), „Putovanje“ (The Trip) i „Glava“ (Head), iako je na poslednja dva radio kao scenarista. Zanimljivo je da to praktično obuhvata sve što je radio pre „Golih u sedlu“, što dodatno potvrđuje da je tek tada imao osećaj da je zaista „stigao“ gde treba.

Tročlani oskarovac i dvanaest puta nominovani glumac nije imao problem da slavi svoje uspehe i maše dokazima o tome da je bio najsigurniji mamac za publiku u industriji, ali je ipak gajio dozu kajanja, na ivici stida, zbog svojih prvih koraka u filmskom svetu.