"Jedan od najvećih ikada": Elton Džon o pevaču koji ga i danas oduševljava

Neki od najvećih autora modernog doba navikli su na određeni obrazac prema kojem pišu pesme, ali ideja da jedna osoba sedne za klavir, uzme tekst i pretvori ga u nešto prelepo danas je gotovo izgubljena veština, posebno kada je reč o muzičaru sa klasičnim obrazovanjem kakvo je imao Džon. Ipak, koliko god klasika imao iza sebe, smatrao je da je neke od svojih najvećih muzičkih uticaja gotovo nemoguće precizno definisati, prenosi Farout magazine.

Teško je uopšte shvatiti šta je Džon radio svaki put kada bi snimao ploču sa Bernijem Topinom. Njih dvojica su na mnogo načina bili nerazdvojni, ali neke od najvažnijih pesama iz njihove diskografije nastale su tako što su spajali različite elemente koji na papiru nisu delovali kao da pripadaju zajedno, ali su u konačnom zvuku savršeno funkcionisali. Nikome sa toliko šljokica kao što ih je imao Džon nije bilo potrebno da peva o kantri muzici, ali je svoje divljenje prema Leonu Raselu uspevao da unese u svaku pesmu na albumu „Tumbleweed Connection“.

Zapravo, mnoge od najvećih pesama iz Džonovih ranih dana bile su svojevrsno ljubavno pismo zvuku Americane koji je toliko voleo, ali to je bio tek početak kada je reč o najvećim pesmama u njegovoj diskografiji. Oduvek je bio opčinjen slavnim danima rokenrola i izvođačima poput Elvisa Prislija, ali u vreme kada su Bitlsi počeli da osvajaju pažnju javnosti, Džon je već slušao neka od najvećih imena prethodne generacije.

Istina, tada nije bilo mnogo muzičara koji su svirali klavir. Čak Beri bio je otac rokenrola, ali Džon je mogao da shvati šta pijanista može da ponudi u kontekstu rokenrola slušajući Litl Ričarda kako gotovo uništava sopstveni glas ili Reja Čarlsa koji je suptilno lomio srca svaki put kada bi izvodio neku od svojih briljantnih verzija pesama poput „Georgia on My Mind“.

Sve je to utrlo put muzičaru poput Džona, ali Stivi Vonder bio je vrsta umetnika koja je prevazilazila sve ono što je Džon mogao da uradi. Vonder je već pre izlaska iz tinejdžerskih godina bio jedno od najvećih imena soul muzike, a kada se poslušaju pesme koje je tada stvarao, malo je muzičara koji su u svaku svoju kompoziciju uspeli da unesu toliko muzičke teorije.

Vonder je očigledno bio muzički genije u nastajanju, a Džon je znao da ne postoji pravi način da se objasni kako neko poput njega uopšte može da postoji. On je o Vonderu rekao:

„Toliko je svestran da je teško tačno odrediti šta ga čini jednim od najvećih svih vremena. Ali pre svega, tu je njegov glas. Kao klavijaturista, godinama sam svirao s njim i nikada ne prestaje da me oduševljava ono što smišlja. Mislim da je njegova poruka ljubav i, u svetu u kojem danas živimo, ta poruka zaista dopire do ljudi.“

I pored svog tog muzičkog umeća, Vonder nikada nije svoje pesme učinio nedostupnim prosečnim ljubiteljima pop muzike. Sve na albumu „Songs in the Key of Life“ donekle je prenaglašeno, ali čak i tokom svih šest minuta studijske verzije pesme „Isn't She Lovely“ teško je ne prepustiti se ritmu i uživati u njoj koliko god je moguće, posebno kada Vonder na polovini pesme pokaže svoje umeće na usnoj harmonici.

Džon možda nije mogao da pronađe precizan odgovor na pitanje šta je Vondera činilo velikim, ali to je imalo mnogo više veze sa njegovim muzičkim umećem. Svako može da napravi najbolje pesme koje ume, ali jedini razlog zbog kojeg ljudi nastavljaju da ih slušaju i godinama kasnije jeste srce koje su umetnici uneli u sve što rade. A Vonderovu radost i strast možete čuti u svemu što peva.