Kjubrik je retko pisao originalne scenarije - razlog je bio vrlo jednostavan

Kada je Stenli Kjubrik snimio svoj prvi dugometražni film „Strah i želja“, preuzeo je gotovo sve ključne poslove iza kamere – bio je snimatelj, montažer i producent antiratne drame. Ipak, scenario nije napisao on, već Hauard Sakler.

Sakler je za Kjubrikov prvi film napisao originalnu priču, ali će to ubrzo postati izuzetak u rediteljevoj karijeri. Već njegov naredni film, „Poljubac ubice“, označio je početak dugogodišnje prakse da gotovo sve svoje filmove zasniva na književnim delima. Taj pristup zadržao je do samog kraja karijere, koju je zaključio filmom „Širom zatvorenih očiju“, modernom adaptacijom novele „Priča iz snova“ Artura Šniclera.

Kjubrik je smatrao da je teško objektivno proceniti priču koju sami stvarate. Verovao je da autor lako postane previše vezan za sopstvenu ideju i izgubi osećaj da li će ona zaista funkcionisati na filmskom platnu. Zato je radije birao postojeća književna dela kako bi mogao da ih sagleda iz perspektive publike i proceni da li imaju dovoljno obrta i napetosti da zadrže pažnju gledalaca, prenose Vijesti.me.

To, međutim, ne znači da nije imao originalne ideje. Naprotiv, u adaptacijama je bio izuzetno angažovan. Tako je, na primer, zajedno sa Arturom K. Klarkom razvio scenario za film „2001: Odiseja u svemiru“, zasnovan na nekoliko Klarkovih kratkih priča. Slično je bilo i sa filmom „Širom zatvorenih očiju“, koji je napisao zajedno sa Frederikom Rafaelom, premestivši radnju iz Beča s početka 20. veka u Njujork devedesetih godina.

Knjige koje je birao bile su veoma raznolike – od savremenih horora poput „Isijavanja“ Stivena Kinga do klasika poput „Sreće Berija Lindona“ Vilijama Mejkpisa Tekereja.

A način na koji je birao materijal bio je iznenađujuće jednostavan.

Kako je jednom ispričao, naručivao je knjige iz SAD ili je odlazio u knjižare, zatvarao oči i nasumično uzimao knjige sa police.

„Čitam. Ako mi se ne dopadne nakon nekoliko stranica, ne završim je. Volim da me knjige iznenade“, rekao je Kjubrik.

Takav pristup posebno je došao do izražaja krajem sedamdesetih godina, kada je tražio roman koji bi ekranizovao kao horor. Prema rečima Stivena Kinga, Kjubrikova sekretarica slušala je kako knjige jedna za drugom završavaju na gomili odbačenih rukopisa nakon što bi reditelj pročitao svega nekoliko stranica.

„Jednog dana primetila je da već neko vreme nije čula još jednu knjigu kako udara o zid. Ušla je u kancelariju i zatekla Kjubrika potpuno zadubljenog u čitanje rukopisa ‘Isijavanja’“, prisetio se King.

Na kraju se pokazalo da je Kjubrik svoje buduće filmske projekte pronalazio metodom pokušaja i greške – čitajući na desetine knjiga dok ne naiđe na onu koja će ga potpuno zaokupiti. Sudeći po filmovima koje je kasnije snimio, ta metoda gotovo nikada nije zakazala.