Porodica, politička represija, trauma, rat: Kakve priče donose međunarodni filmovi nominovani za Oskara

Prošle godine je politička drama "Još sam tu", zaosnovana na stvarnim događajima, postala prvi brazilski film koji je nominovan za Oskara u kategoriji najboljeg filma. Ove godine, „Tajni agent“ je postao drugi jer se, baš kao i „Sentimentalna vrednost", nalazi i u trci za najvažniju nagradu.

Kao i "Još sam tu", "Tajni agent" odigrava se 1970-ih, tokom vojne diktature.

Prati Marsela, profesora tehnologije koji se vraća u svoj rodni grad tokom Karnevala. No, ne da bi slavio. On pokušava da pobegne od nasilne prošlosti u Sao Paolu i planira opasno bekstvo za sebe i svog malog sina. Oči režima ga prate svuda. Pretnje su stalne, ali nevidljive. Ipak, film nikada ne prelazi u klasičan triler. Umesto toga, postaje dug i svesno smiren put kroz prostore koji deluju kao da se savijaju pod težinom istorije.

Napisao ga je i režirao Kleber Mendonsa Filjo, osvojio je nagrade (odneo je najviše priznanja u Kanu, uključujući za najboljeg reditelja i glavnog glumca) i dobio odlične kritike na evropskoj premijeri, a Vagner Mura (poznat po ulozi Pabla Eskobara u seriji "Narkos") nominovan je za Oskara u kategoriji za najboljeg glumca.

„Bila je to samo nesreća“

Zlatna palma u Kanu izmakla je ovom filmu - dobio ju je triler „Bila je to samo nesreća“ iranskog disidenta Džafara Panahija, još jedan film koji je sada u trci za Oskara.

Priča je delimično osvetnički triler, delimično drumska komedija, delom moralna drama.

Vahid veruje da je prepoznao svog starog mučitelja iz vremena kada je bio politički zatvorenik, zatočen zbog neslaganja sa iranskim režimom, i impulsivno ga kidnapuje. Ono što sledi moglo je lako da se pretvori u mračan put osvete, ali Panahi ga uvija u nešto čudnije i ljudskije.

Ubrzo se Vahidu pridružuje šarenolika grupa bivših zatvorenika, od kojih svaki ima sopstvene načine da pamti, oseća i prepoznaje tog čoveka. Ono što bi mogao biti jednostavan čin osvete pretvara se u grupni poduhvat, polusmešan, polurazarajući, gde granica između traženja pravde i produžavanja okrutnosti postaje sve tanja sa svakim pređenim kilometrom.

"Sentimentalna vrednost"

Film Joakima Trira "Sentimentalna vrednost" (koji je u Kanu dobio 15-minutne ovacije i Grand Prix) ima čak devet nominacija za Oskara - uključujući onu za najbolji film, režiju, glavnu glumicu (Renate Reinsve), sporednog glumca i glumicu (Stelan Skarsgard, El Fening i Inga Ibsdoter Lileas).

Prati dve generacije - oca (Skarsgard) koji pokušava da obnovi odnose sa svoje dve odrasle ćerke (Reinsve i Ibsdoter Lileas), koje je napustio nakon što se razveo od njihove majke. Istovremeno, kuća u kojoj su odrasle zapravo pripada njemu.

U prologu upoznajemo dom koji je dete preoblikovalo u lik za svoj esej, pitajući se da li je srećniji kada mu je „stomak pun života“ i da li oseća bol kada mu se prozor zatvori. U sceni koja sledi, srećemo glumicu usred nervnog sloma pre premijere. Pokušava da pobegne iz prepunog pozorišta pre nego što eksplodira.

Porodični dom, snaga izvođenja, istorija, sećanje, umetnost, trauma - sve se prepliće u ovoj drami.

"Sirāt"

Film "Sirāt" Olivera Lakse smešten je u neodređeni trenutak bliske budućnosti, gde se globalni sukob možda odvija daleko izvan okvira same priče.

Serđi Lopes tumači Luisa, oca koji putuje sa svojim malim sinom Estebanom kroz pustinju Maroka u potrazi za ćerkom Mar, koja je nestala i za koju se veruje da je u opasnosti.

Iako je „Sirāt“ na prvi pogled mogao delovati kao epska avantura preživljavanja, Lakse je pretvara u putovanje u nadrealnu odiseju koja svakog gledaoca može baciti u stanje anksioznosti.

Ulozi se stalno povećavaju, a nikada ne daje jasno objašnjenje zašto je Mar ugrožena i zašto je Luis pod tolikim pritiskom da je pronađe.

Istovremeno, nametljiva muziku i oštri vizuali prikazuju haos rejv kulture koja dominira misterioznom pustinjom. Prisutnost tako moderne, agresivne muzike stvara oštar kontrast sa Lopesovim izvođenjem, jer je Luis vrlo rezervisan i suzdržan lik.

"Glas Hind Radžab"

Film „Glas Hind Radžab“ dobio je 23-minutne ovacije nakon svetske premijere na Filmskom festivalu u Veneciji, što se smatra rekordom, kao i nagradu žirija.

Priča rediteljke Kautere Ben Hanije je istinita povest o šestogodišnjoj devojčici, koja je ubijena zajedno sa svojim rođacima, tetkom, stricem i dva bolničara koji su im pritekli u pomoć nakon što su izraelske snage pucale na njihov automobil u gradu Gazi u januaru 2024. godine.

Volonteri Crvenog polumeseca primili su tog dana hitan poziv. Šestogodišnja devojčica je zarobljena u automobilu dok se puca oko nje, moleći za spas. Dok pokušavaju da je održe na telefonskoj liniji, čine sve što mogu da do nje stigne ambulantno vozilo. Njeno ime je bilo Hind Radžab.