Muzičar za kog je Bob Dilan rekao da je svirao bolje od svih: "Mogao je da nadsvira bilo koga"

Nije baš imao najbolji glas, a čak i kada se slušaju neke njegove rane ploče, nije delovalo da mu je najvažnija vrhunska produkcija, pošto su mnoge njegove pesme sadržale samo njegov glas, gitaru i usnu harmoniku, ako bi tog dana bio raspoložen za to, prenosi Far Out magazin.

Pesme su bile sve što je bilo važno kad god bi nastupao, ali to nije značilo da nije umeo da se zadivi kada bi čuo nekoga ko je zaista vladao svojim instrumentom.

Jer čak i kada bi okupio ceo bend, Dilan se nije okruživao amaterima. The Band je imao gotovo telepatski način komunikacije svaki put kada su svirali s njim, a čak i ako zanemarimo ogromnu pomoć koju je imao radeći sa grupom Traveling Wilburys, neki od njegovih najboljih kasnijih albuma nastali su zahvaljujući tome što je iza scene imao pravu osobu koja je držala stvari pod kontrolom.

Sam Dilan bi prvi rekao da ni u kom smislu nije bio produkcijski genije, ali dovođenje nekoga poput Danijela Lanoa u ekipu pomoglo mu je da bolje razume šta želi. Lanoa je čitavog života tragao za muzikom koja pokreće ljude, i iako njegov rad za izvođače poput grupe U2 i Pitera Gejbriela ne zvuči isto, obojica su ostavila trag na svoju publiku, koji su ljudi osećali u srcu kad god bi završili slušanje neke njihove ploče.

Ali čak i u zlatnom dobu rokenrola, Dilan je tražio druge pravce u kojima bi mogao da odvede gitaru. Čak Beri je imao sopstveni rečnik kada je reč o pronalaženju pravog gitarskog rifa, ali osim onoga što je on radio i kantri orijentisanijeg zvuka Karla Perkinsa, Dilan je bio podjednako zadovoljan slušajući Vudija Gatrija kako prebira po gitari dok peva „This Land is Your Land“.

Na kraju dana, sve se svodilo na to kako muzičar utiče na osećanja publike, ali ono što je radio Loni Džonson bilo je daleko od svega što je Dilan do tada čuo. Većina ljudi iz njegove generacije možda je poznavala unutrašnje mehanizme bluza, ali kad god bi čuo šta Džonson može da uradi na gitari, imao je osećaj da se tu dešava mnogo više od onoga što su drugi radili.

Iako je Dilan mogao da uči samo izdaleka, morao je da prizna da je Džonson mogao da postidi bilo kog drugog gitaristu, rekavši: „Mislio sam da je jednostavno sjajan. Mogao je da nadsvira bilo koga i pevao je fantastično. Jedne večeri mi je pokazao nešto na gitari što mi tada nije imalo nikakvog smisla, ali to je bio stil sviranja koji je matematički bio drugačiji od bilo kog drugog načina sviranja. To je bio samo jedan od načina na koji je mogao da svira. Mogao je da svira i veoma složeno. Tada mi to ništa nije značilo i nisam uspeo da ga razvijem sve do mnogo godina kasnije.“

S druge strane, Dilanov fazon nikada nije bio da nekoga kopira tek reda radi. Možda je na početku karijere previše otvoreno pokazivao svoje folk uzore, ali čak i kada je pevao bluz, kroz to se probijao njegov sopstveni glas. Taj nazalni način pevanja možda nije bio najmoćniji instrument na svetu, ali je uspevao da se probije kroz svu ostalu buku u nečijoj kolekciji ploča čim bi se začuo.

I to je verovatno najveća lekcija koju su ljudi poput Džonsona preneli Dilanu dok je još usavršavao svoj zanat. Jedno je biti jedan od najvećih gitarista koji su ikada živeli, ali iako ljudi provedu čitav život pokušavajući da ovladaju svojim instrumentima, Dilan je mnogo više bio zainteresovan da napravi ploču koja će publici dati nešto za pamćenje, nego da je zaseni solima.