Najbolja scena koju je Džon Vejn snimio u svojoj karijeri (VIDEO)

Iako nije bio prvi vestern ikada snimljen, klasik „Poštanska kočija“ iz 1939. ispunio je sve što su ljubitelji filma mogli da požele od tog žanra i započeo čuvenu saradnju Džona Vejna sa rediteljem Džonom Fordom.

Iako se njihov rad često smatra vrhuncem karijera obojice autora, Vejn je sarađivao i sa mnogim drugim velikim rediteljima, a u poslednjoj deceniji svoje karijere počeo je da snima mračnije i introspektivnije filmove, prenosi Collider.

Upravo je u filmu „Čovek zvani Hrabrost“ ostvario ulogu koja mu je konačno donela Oskara za najboljeg glumca, a sam Vejn je smatrao da se u tom filmu nalazi i njegova najbolja glumačka scena.

Film „Čovek zvani Hrabrost“ zasnovan je na istoimenom romanu Čarlsa Portisa, koji je kasnije dobio i novu ekranizaciju 2010. godine u režiji Džoela i Itana Koena, sa Džefom Bridžisom u glavnoj ulozi.

Vejn u originalnoj verziji tumači ostaralog američkog maršala Ruster Kogberna, čije su mrzovoljno ponašanje i stalno opijanje doveli do toga da mnogi misle da je prošao svoj vrhunac.

Međutim, nasilni zločin primorava ga da se ponovo vrati u akciju. U okrugu Jel u Arkanzasu farmera Frenka Rosa ubija odmetnik Tom Čejni, kojeg je ranije zaposlio kao nadničara. Iako teksaški rendžer La Buf želi da ga pronađe i izvede pred zakon, Rosova ćerka Meti odlučuje da angažuje Kogberna kako bi pronašla ubicu svog oca.

Iako je do tada već igrao u brojnim vesternima, Vejn je u „Čoveku zvanom Hrabrost“ dobio drugačiju ulogu – protagonista koji je već prošao vrhunac svoje karijere.

Kogbern nema energiju kakvu je imao šerif Džon T. Čens u filmu „Rio Bravo“, niti bes koji je pokazivao major Itan Edvards u „Tragačima“. Umesto toga, reč je o čoveku koji više nema ugled kakav je nekada imao i koji u novom zadatku vidi priliku da povrati svoju reputaciju.

Na neki način, to je bila i refleksija Vejnove sopstvene karijere. Tokom šezdesetih pojavile su se nove zvezde vesterna poput Klinta Istvuda i Lija Van Klifa, ali je Vejn u ovom filmu pokazao da i dalje ima mesto u žanru koji ga je proslavio.

Film donosi mnogo akcije i avanture, a Vejn je pokazao širinu svog glumačkog talenta u jednoj emotivnoj sceni monologa.

Dok Kogbern i Meti čekaju da se negativci pojave, ostarali maršal otkriva da je nekada bio oženjen, ali da ga je supruga napustila u teškom trenutku. Premda govori o žaljenju što nije imao porodicu, Kogbern ističe da mu je nezavisnost ipak bila važnija.

To je redak trenutak intimnosti kod lika koji inače nerado pokazuje emocije. Iako je reditelj Henri Hetavej zaslužan za način na koji je scena postavljena, upravo Vejnova suptilna gluma čini je jednom od najmoćnijih u filmu.

Uprkos brojnim nezaboravnim obračunima iz svoje karijere, Vejn je upravo ovaj monolog iz „Čoveka zvanog Hrabrost“ smatrao najboljim glumačkim trenutkom svog života.

Rekao je da je uloga Kogberna bila „prva pristojna uloga u dvadeset godina“, jer mu je pružila „prvu priliku da igra lik, a ne samo Džona Vejna“.

Time što se udaljio od svog prepoznatljivog imidža i više se posvetio karakteru lika, smatrao je da je reditelj film pretvorio u „svojevrsnu fantaziju, ali i dalje pravi, iskren vestern“.

Vejn je dodao da Kogbern „nije poput likova koje je ranije igrao“ i da ga je upravo mogućnost da pokaže drugačiju glumačku stranu posebno privukla.

Ovaj monolog otkriva i mekšu stranu glumca koju publika retko viđa u njegovoj karijeri. Dok Kogbern govori o bivšoj supruzi, oseća se tuga zbog života koji je mogao imati, ali koji mu više ne pripada.

Posebno je dirljiv trenutak kada ga Meti pita za sina. Nakon što kaže da je supruga odvela dete posle razvoda, Kogbern spušta pogled, kratko zastaje i na kraju kaže: „Ionako me nikada nije voleo.“

U tom trenutku Vejn koristi tihu, suzdržanu glumu, potpuno suprotnu samouverenom kaubojskom imidžu po kojem je postao legenda vesterna.

Videti Vejna kako pred kraj karijere tumači čoveka koji pokazuje ranjivost daje sceni dodatnu snagu. Kogbern se otvara i otkriva stranu sebe koju Meti ranije nije videla. Oseća se kao svojevrsni trijumfalni krug za Vejna, koji publici pruža jednu od najintimnijih i najemotivnijih uloga u svojoj karijeri.

Iako je film kasnije dobio nastavak „Ruster Kogbern“, „Čovek zvani Hrabrost“ bio je jedan od poslednjih velikih filmova u Vejnovoj karijeri. Zbog toga se Kogbernov emotivni govor može posmatrati i kao svojevrsno Vejnovo razmišljanje o sopstvenom životu.

Kao što Kogbern razmišlja o onome što je izgubio tokom karijere, tako i Vejn još jednom igra revolveraša koji mora dokazati svoju hrabrost. Upravo ta veza između glumca i lika daje filmu dodatnu snagu.

Oskari često zanemaruju vestern filmove, Vejn je za ulogu u „Čoveku zvanom Hrabrost“ dobio svog prvog i jedinog Oskara za najboljeg glumca. Dok neki glumci nagrade osvajaju na kraju karijere kao priznanje za celokupan rad, u ovom slučaju Vejn je nagradu dobio zahvaljujući izuzetnoj ulozi.