Najbolje komedije svih vremena: Filmovi koji su promenili humor

Ali šta je to što od jednog filma pravi komediju koja se pamti decenijama? Nije to samo osmišljena šala ili vizualni geg. Iza svake dobre komedije stoji precizno razumevanje ljudske prirode, pažljivo konstruisan scenario i glumci sa odličnim osećajem za komični tajming.

Čarli Čaplin je jednom rekao: "Život je izbliza tragedija, ali na duge staze je komedija." Ovaj citat dobro objašnjava zašto se mnogim komedijama vraćamo i posle nekoliko decenija.

Kada satira postane veća od filma

Neki filmovi smeju se situacijama. Drugi se smeju ljudima. Retki se smeju celom sistemu, i upravo ti filmovi ulaze u istoriju.

"Veliki diktator" iz 1940. godine, politička satirična komedija koju je Čaplin napisao, režirao i odigrao, bio je izuzetno hrabar za vreme u kome je nastao. Izvrgavati ruglu Hitlera i Musolinija usred Drugog svetskog rata, parodijom pokazati sve apsurde fašizma i antisemitizma, dok se istovremeno u istom filmu pojavljuje kao prognani jevrejski brica, to nije bio podvig samo umetničke hrabrosti. To je bio politički čin. Ovaj film ostaje na gotovo svakoj listi najboljih komedija svih vremena ne zbog toga što je smešan, već zbog toga što je važan.

Slično stoji i sa "Doktorom Strejndžlavom" Stenlija Kjubrika, u kome igraju Piter Selers i Džordž Si Skot. Kjubrik je snimio komediju o nuklearnoj apokalipsi, i to u vreme kada je nuklearni rat bio realna pretnja. Grupa paranoičnih generala koje slučajno pokrenu "Mašinu sudnjeg dana", zvuči kao crni humor koji niko nije smeo da snimi. A Kjubrik ga je snimio i napravio remek-delo.

Zašto "Neki to vole vruće" ostaje nenadmašno

Kada je BBC pravio listu najboljih komedija svih vremena, na prvom mestu se našao urnebesan film Bilija Vajldera iz 1959. godine. Američki filmski institut potvrdio je isti izbor, svrstajući ga kao najsmešniji film ikad snimljen.

Zašto baš taj film? Radnja prati dvojicu muzičara koji se, bežeći od mafije, prerušavaju u žene i pridružuju ženskom orkestru u kojem peva Merilin Monro. Naizgled jednostavna premisa pretvorena je u jednu od najpoznatijih filmskih komedija svih vremena. Vajlder je od nje napravio sat i po savršene komedije. Tajming, dijalog, gluma Tonija Kortisa i Džeka Lemona, završna rečenica filma koja se do danas navodi kao jedna od najduhovitijih u istoriji holivudskog scenarija, sve je besprekorno. Film iz 1959. i danas izaziva pravi smeh, bez zastarevanja.

Komedija koja dolazi iz bola

"Moderna vremena" Čaplina iz 1936. nisu samo poslednji nemi film ovog reditelja. One su precizna hronika Velike depresije, opsena u kojoj poznati lik Skitnice pokušava da preživi u industrijskom svetu koji ga melje. Fabrika, pokretna traka, automatizacija, nezaposlenost, sve je tu, ali predstavljeno kroz apsurd koji te tera da se smeješ dok te hvata jeza.

Tu je i film "Žitije Brajanovo" britanske humorističke grupe Monti Pajton iz 1979. godine. kontroverzni film koji je bio zabranjivan u brojnim zemljama zbog slobodnog prikaza religije. Brajan Koen, Jevrejin koji se rodio pored Isusa Hrista i kojeg počinju da vide kao mesiju, jeste satira koja ismeva slepo sledbeništvo, fanatizam i kolektivno mišljenje. Zabrane nisu sprečile film da u velikom broju izbora bude proglašen za najbolju komediju svih vremena.

Braća Koen i komedija kao lavirint

Malo ko ume da gradi komedije onako kako to rade braća Koen. "Veliki Lebovski" iz 1998. na prvi pogled je priča o dangubi, lažnoj identifikaciji i silnim neprilikama koje iz toga nastaju. Džefri Lebovski, opušten, neambiciozan, večiti ljubitelj koktela White Russian, pogrešno identifikovan kao milioner i uvučen u spiralu događaja koji ga nadilaze.

Ali film je nešto više od toga. On je studija o tipu čoveka koji odbija da bude više nego što jeste i koji nekako prođe kroz sve. Džef Bridžis u toj ulozi stvorio je jedan od najprepoznatljivijih likova u istoriji komičnog filma. Dvadeset i pet godina od premijere, "Lebac" i dalje skuplja fanove koji filmske replikecitiraju kao da su mudrosti.

"Ave, Cezare!" braće Koen smešta komičnu priču u zlatno doba Holivuda, okruživši je imenima poput Džoša Brolina, Džordža Klunija, Reja Fajnsa, Tilde Svinton, Čeninga Tejtama i Skarlet Johanson, sve u jednom jedinom danu u životu studijskog "popravljača". Spektakl kojim se smeješ i koji te ostavlja sa osećajem da si gledao nešto znatno dublje nego što si očekivao.

Romantična komedija koja je redefinisala žanr

"Eni Hol" Vudija Alena iz 1977. nije obična romantična komedija. To je film koji je romantičnoj komediji dao intelektualni okvir koji žanr do tada nije imao. Četiri Oskara, za najbolji film, režiju, scenario i žensku ulogu, samo su formalna potvrda onoga što je publika intuitivno osetila: ovo je drugačije.

Alvi Singer i Eni Hol nisu stereotipni romantični par. Ona je prostodušna, slobodna, autentična. On je neurotičan, opsesivan, racionalizator koji pokušava da analizira ljubav umesto da je živi. I upravo taj nesklad, između onoga što ljubav jeste i onoga što je pokušavamo razumeti, čini film večnim.

"Kada je Hari sreo Sali" Roba Rajnera iz 1989. Zasnovan je na jednom pitanju, mogu li muškarac i žena biti samo prijatelji, i od njega napravilo sat i po savršene komedije. Susret na Čikaškom univerzitetu, put do Njujorka, pet godina razmaka, aerodrom, konačno prepoznavanje. Jednostavna premisa, ali vrhunska realizacija.

Srpska komedija i njen poseban rukopis

Domaće komedije imaju sopstveni DNK koji se ne može porediti ni sa čim stranim. "Maratonci trče počasni krug" Slobodana Šijana, po scenariju Dušana Kovačevića, donosi priču o porodici Topalović, uglednim, ali sumnjivim pogrebnicima, i borbi za nasledstvo nakon smrti patrijarha Pantelije. Ono što film pravi izvanrednim nije zaplet, već likovi koji izgledaju kao da si ih sreo negde u stvarnom životu.

"Ko to tamo peva", takođe Šijanov film po Kovačevićevom scenariju, smešta šarenu grupu putnika u autobus za Beograd u osvit Drugog svetskog rata. Vrhunski glumci, nezaboravni likovi, dijalozi koji se citiraju i danas. Film je primer kako komedija može nositi teret istorije, a da ne izgubi ni kap humora.

A tu je i "Tesna koža" sa Nikolom Simićem u ulozi histeričnog činovnika Pantića, koga kod kuće terorizuje porodica, a na poslu korumpirani direktor. Film je po premijeri dočekan na nož od strane kritike i potom stekao kultni status koji traje do danas. Takve su komedije: kritika ih odbaci, a publika ih usvoji zauvek.

Evropski humor: Tiši, ali podjednako oštar

Francuska i italijanska kinematografija imaju sopstveni pristup komediji koji se oslanja na opservaciju pre nego na akciju. "Moj ujak" Žaka Tatija, ujedno i njegov prvi film u boji, prati gospodina Iloa u prenaseljenom pariškom predgrađu. Nema velikih zapleta, nema jurnjave. Samo svakodnevni život u kome humor izvire iz razlika između starog i novog.

"Kazanova '70" Marija Moničelija, oca italijanske komedije, u kome igra i Beba Lončar, donosi portret italijanskog oficira NATO-a kojeg tumači Marčelo Mastrojani, a koji posećuje psihijatra jer se uzbuđuje jedino u opasnim situacijama. Zvuči apsurdno. U rukama Moničelija, to postaje oštra satirična opservacija o muškosti, strahu i dosadi.

Šta čini komediju trajnom

Filmovi smešni samo u svom vremenu nestaju. Komedije koje ostaju na listama decenijama uvek govore o nečemu što ne zastareva: o ljudskoj gluposti, o razlici između onoga što jesmo i onoga što hoćemo da budemo, o sistemu koji nas melje i načinu na koji se od njega odbranimo smehom.

"Dan mrmota" Harolda Ramisa iz 1993. sa Bilom Marejem nije samo komedija o meteorologu zarobljenom u petlji ponavljajućeg dana. To je film o tome šta se desi kada čovek shvati da ne može da promeni okolnosti, već samo sebe. Takav uvid ne zastareva.

Dobar humor nije puka zabava. On je način da sagledamo sebe, da preživimo ono što bi nas inače slomilo, da razumemo svet koji često nema smisla. Čaplin je to znao davno pre nego što su algoritmi počeli da mere šta ljude tera da se smeju. I zato su njegovi filmovi, ali i filmovi Vajldera, Kjubrika, Koena, Šijana i Kovačevića još uvek tu, na svim listama, ne kao nostalgija, već kao živa referenca.

Jer smeh koji traje nije slučajan. On je uvek posledica preciznog razumevanja onoga što znači biti čovek.