Antinovogodišnji filmski maraton: Čemer, jad, tuga i smrt

Mrzite Novu godinu. Mrzite taj praznik i sve u vezi sa njim. Jer šta tu ima da se slavi!? Zemlja napravila još jedan krug oko Sunca, jaka stvar! U Deda Mraza ne verujete još otkad ste, kao dete, iza nevešto napravljene brade od vate prepoznali komšiju Miću sa petog sprata. Ne volite gužve, i bezobrazno skupe klubove i restorane koji vonjaju na duvanski dim, i gde nepoznati pijani ljudi daju sebi za pravo da vas grle, cmaču i čestitaju vam Novu godinu. A, tek dočeke na trgovima što ne podnosite - gužvu, buku, petarde, i tu muziku (ako se to uopšte može nazvati muzikom).

Jedino rešenje je da se ovih prazničnih dana zakatančite u svoja četiri zida, i uživate u (bar za vas) retkim lepim nusproduktima Nove godine - hrani i filmovima.

Ali, i ti filmovi kojima nas bombarduju su vam mučni. Gde to u stvarnom životu porodica ostavi osmogodišnje dete samo kod kuće, na milost i nemilost okrutnim lopovima, i ne nakači sebi socijalnu službu na vrat? U kom to univerzumu britanski premijeri idu po školskim priredbama kako bi izjavili ljubav svojoj sekretarici? Ne, holivudske glumice ne ulaze u knjižare smušenih džemperaša da im kažu kako su "samo devojka koja stoji ispred momka i od njega traži da je voli"...
Filmovi treba da nam daju sliku sveta onakvog kakav jeste - okrutan, nepravedan, besmislen i na sigurnom putu ka samouništenju. Pomerite kursor nekoliko centimetara levo, desno, gore, dole, kliknite, i uverićete se da je zaista tako.

Stoga smo za vas pripremili "antinovogodišnji" filmski maraton. Ostvaranja koja su teskobna baš kao i ovaj svet. I ne govorimo o tužnim filmovima, kao što je "Zelena milja", gde svi šmrcnu kad Tom Henks izgovori "roll on two" i smrtonosna količina električne energije krene niz telo dobroćudnog džina Džona Kofija.

Ne, govorimo o zaista čemernim filmovima koji će vas toliko snažno udariti u utrobu da nećete moći da spavate danima, i počećete da mrzite što ste ljudsko biće.

Kako bismo vas poptuno uverili, biće "spojlera" (po srpskom "kvariša"), pa te delove teksta možete i da preskočite, ako ne biste da sebi pokvarite "iznenađenje".

1. Sofijin izbor (Alan Džej Pakula, 1982)

Ekranizacija istoimenog romana Vilijama Stajrona prati ambicioznog mladog pisca Stinga (Piter Maknikol) koji iz provincije dolazi u Njujork gde upoznaje harizmatičnog Nejtana (Kevin Klajn) i njegovu devojku Sofiju (Meril Strip).

Stingo je neksriveno opčinjen Nejtanom, ali počinje da gaji simpatije prema tajanstvenoj Sofiji, Poljakinji koja je bila zatočenica nacističkog logora Aušvic tokom Drugog svetskog rata.

I sad biste možda pomislili "fuj, još jedna romantična limunada", i da je "Sofijin izbor" zapravo izbor između Stinga i Nejtana. Ali grešite, o kako silno grešite!

Kvariša! Od početka filma imaćete osećaj da Sofiju proganjaju duhovi prošlosti. Kako i ne bi, žena je preživela užase nacističkog logora. Ali njen užas je jedan od najvećih užasa koji možete da zamislite.

Sofija u jednom trenutku otkriva Stingu da je njen otac bio simpatizer nacista, ali da je uprkos tome završila u Aušvicu sa svojom malom decom, sinom Janom i ćerkom Evom.

Po dolasku u logor, nacisti su je naterali na najgori mogući izbor - da izabere koje će joj dete preživeti, a koje će završiti u gasnoj komori. Očajna Sofija na kraju ipak bira da njen sin preživi, osuđujući na taj način sopstvenu ćerku na smrt.

Scena je bila toliko stresna, da je Meril Strip pristala da je snimi iz samo jednog pokušaja. I taj jedan pokušaj joj je bio dovoljan da osvoji svog drugog Oskara. Četiri godine kasnije gostovala je u emisiji Opre Vinfri u kojoj je prikazana scena Sofijinog izbora. Strip je bila vidno uznemirena i otkrila je da je to bio prvi put da je pogledala scenu otkad je film snimljen.

2. Put (Džon Hilkot, 2009)

Adaptacija postapokaliptičnog romana Komraka Makartija, prati oca (Vigo Mortensen) i sina (Kodi Smit-Mekfi) koji pokušavaju da nađu utočište u svetu u kom više nema biljaka i životinja, i kojim haraju naoružane bande kanibala.

Očajanje i beznadežnost - jedino je što ćete osetiti dok gledate muškarca i dečaka koji lutaju bespućima devastirane planete, boreći se da prežive.

Vigo Mortensen pritom nije prikazan kao heroj koji jednom rukom ubija zlikovce, dok drugom grli svog potomka. Reč je o čoveku koji je izuzetno svestan situacije u kojoj se nalaze, i koji ne zavarava svoje dete stavljajući mu "ružičaste naočare", već od njega zahteva da bude spreman na sve izazove na njihovom putu.

Kvariša! Otac biva teško ranjen u jednom obračunu, i na kraju umire, ostavljajući dečaka samog. Dečaku potom prilazi jedan par sa dvoje dece i psom, uveravajući ga da su "dobri ljudi" i da krene sa njima.

A, da li su? E, to pitanje će vas proganjati danima posle gledanja "Puta". Ako je za ikakvu utehu, knjiga je još brutalnija.

3. Prelepo (Alehandro Gonzales Injaritu, 2010)

Oskarovac Alehandro Gonzales Injaritu nije baš poznat po snimanju veselih filmova, mada njegova novija ostvarenja poput "Čoveka ptice" ili "Povratnika" deluju pitko u odnosu na ranije radove.

"Pasji život", "21 gram", "Vavilon" - ne zna se koji vas od tih filmova jače udara, ali za naš antinovogodišnji maraton se izdvaja film "Prelepo" iz 2010. godine, koji je sve suprotno od svog naslova.

"Prelepo" (Biutiful) se ukratko može opisati kao antipod filma "Viki, Kristina, Barselona" Vudija Alena. Havijer Bardem je kod Vudija Alena harizmatični zavodnik, dok je kod Injaritua čovek iz kriminalnog miljea po imenu Usbal.

Barselona kod Vudija Alena izgleda kao na razglednici - piktoresni ponos Katalonije i jedan od najlepših gradova Mediterana. Kod Injaritua zalazimo u siromašne, neuredne kvartove Barse. U ilegalne fabrike u kojima kineski migranti proizvode lažnu luksuznu robu, koju zatim doseljnici iz Afrike prodaju na ulicama.

Usbal je osoba koja je zadužena da taj posao funkcioniše, i da kada je potrebno, "podmaže" policiju kako ne bi bilo problema. No, Usbal se istovremeno suočava sa privatnim problemima. Njegova bivša supruga pati od bipolarnog poremećaja i nije u stanju da se stara o njihovo dvoje dece, ćerki Ani i sinu Mateu. Usbal pritom saznaje da je smrtno bolestan, pošto mu je otkriven rak prostate u poodmakloj fazi.

Kada više kineskih radnika strada usled trovanja ugljen-monoksidom od grejalica koje im je Usbal nabavio, počinje da ga proganja osećaj krivice, dok ga istovremeno brine šta će biti sa njegovom decom kad umre.

Kvariša! Znajući da se kraj bliži, Usbal moli imigrantkinju iz Senegala Ige da se stara o njegovoj deci i ostavlja joj svu svoju ušteđevinu. Ona, međutim, taj novac koristi da se vrati u Afriku. Pre nego što izdahne, ležeći pokraj svoje ćerke, Usbal vidi siluetu Ige i čuje je kako kaže da se vratila.

Nedoumice da li se Ige stvarno vratila ili je Usbal samo halucinirao pred smrt, na kraju su otklonili sami Bardem i Injaritu - rekli su da jeste, jer bi u suprotnom film bio beznadežan i nihilističan. A, inače nije? Jaka uteha.

6. Tužna veza (Derek Sijanfrans, 2010)

Za Novu godinu vas naročito iritiraju romantični filmovi, zar ne? Ah, ta jedna te ista priča koja se decenijama vrti u krug na velikom platnu - momak upoznaje devojku, oni se zaljube, zatim se oko nečega posvađaju, i onda se pomire u nekakvom romantičnom krešendu koji često uključuje raskošnu muzičku podlogu i izjavljivanje ljubavi pred gomilom nepoznatih ljudi (po mogućstvu po kiši). I onda su živeli srećno do kraja života!

Ha, kako da ne!

"Tužna veza" (Blue Valentine) bavi se upravo time šta je bilo posle. Naime, u filmu se prepliću scene srećno zaljubljenih Dina (Rajan Gosling) i Sindi (Mišel Vilijams) s početka njihove veze, i njih dvoje u nesrećnom, nefunkcionalnom braku šest godina kasnije.

Mladi Din i Sindi su prisni, strastveni i nasmejani. Voze se zajedno autobusom, besanim noćima šetaju ulicama Njujorka, pa čak i zaplešu uz ukulele. Za ljubav Dina i Sindi ne postoje prepreke, pa čak ni ta što ona verovatno nosi dete svog bivšeg dečka sa faksa.

Sindi u braku je, međutim, frustrirana svojim životom u ruralnoj Pensilvaniji i poslom medicinske sestre u lokalnoj bolnici. A, posebno je frustrirana neambicioznim Dinom koji se sve više "druži sa čašicom" i zarađuje za 'leba obavljajući molerske poslove.

Napetost između dvoje protagonista samo je pojačana kontrastom sa ranim danima njihove romanse.

Kvariša! Din insistira da on i Sindi provedu noć u kičastom motelu, kako bi pokušali da ponovo zapale iskru u svom odnosu. Ono što je bilo zamišljeno kao romantična noć, pretvara se međutim u niz čarki, rasprava i svađa, i jednu od najmučnijih scena (pokušaja) seksa.

Kako film odmiče, postaje jasno da je brak Dina i Sindi automobil koji juri nizbrdo bez kočnica. Finalna scena u kojoj Din definitivno napušta porodicu, dok ga ćerkica koju su zajedno odgajili preklinje da se vrati, ostaviće vam gorak ukus u ustima koji nećete moći da isperete danima.

5. Razmišljam da okončam ovo (Čarli Kaufman, 2020)

Čarli Kaufman, scenarista hipsterske ljubavne himne "Večni sjaj besprepornog uma", ekranizacijom bestselera Ijana Rida zalazi dublje u ljudsku svest.

"Razmišljam da okončam ovo", kaže u sebi devojka (Džesi Bakli) dok sa svojim dečkom Džejkom (Džesi Plemons), odlazi na farmu u unutrašnjosti da upozna njegove roditelje.

Već sama klaustrofobična vožnja kolima po snežnoj mećavi, tokom koje devojka i Džejk vode beskrajno duge filozofske razgovore, izaziva nelagodu, a tek na farmi stvari postaju zaista čudne.

Džejkovi roditelji (Toni Kolet i Dejvid Tjulis) devojci postavljaju niz neprijatnih pitanja. Farma deluje sablasno i napušteno, a vreme, prostor i identiteti likova postaju iskrivljeni. Džejkovi roditelji su čas mladi, čas izuzetno stari. Devojka u razgovorima menja svoje ime i zanimanje. Stepenište je beskrajno. Osećanje nelagode postaje sve jače i počinjete da se pitate da li je ovo zapravo horor film u kom će uskoro neko iskonsko zlo poubijati sve aktere.

Dodatnu konfuziju prave scene sa omatorelim domarom u nekakvoj školi, koje niotkuda "seku" glavni narativ.

Kvariša! Uprkos nizu bizarnih događaja na farmi, Džejk i devojka kreću kući kao da se ništa neobično nije dogodilo. Na povratku staju na parkingu jedne srednje škole, gde razmenjuju poljubac. Džejk, međutim, primećuje da ih školski domar posmatra i odlazi da se razračuna s njim.

Kada devojka vidi da se Džejk ne vraća, i sama odlazi u školu da ga potraži. U krajnje nadrealnoj finalnoj sekvenci kockice se konačno poklapaju - Džejk je matori domar, matori domar je Džejk. Nema devojke. I devojka je Džejk, odnosno plod njegove mašte - ŠBB KBB da je nekada davno imao hrabrosti da joj priđe.

Džejk/domar se smrzava do smrti u svom automobilu.

"Razmišljam da okončam ovo" zapravo je film o mračnim prazničnim duhovima - usamljenosti i starenju, a to nekako često ide jedno uz drugo.

4. Mančester pored mora (Kenet Lonergan, 2016)

Iako je kraj mora, ovaj američki Mančester nije ni nalik onom britanskom. Nema Junajteda, ni Sitija. Nema nizova kuća od braon i crvene cigle. Nema Joy Divisiona, Smithsa, Happy Mondaysa, niti Oasisa. Nema klabinga, ni ludog Tonija Vilsona.

Ne. U Mančesteru pored mora ima nešto kuća, a tu su i crkva, groblje, dosta snega i gomila ribara.

Li Čendler (Kejsi Aflek) je depresivni i asocijalni domar iz predgrađa Bostona. Jednog dana mu javljaju da mu je brat preminuo, zbog čega odlazi u Mančester.

Zima je, međutim, oštra u Mančesteru. Zemlja na lokalnom groblju je zaleđena i sahranu je nemoguće organizovati pre proleća. Li pritom, na svoje iznenađenje, saznaje da ga je brat testamentom imenovao za zakonskog staratelja svog sina tinejdžera Patrika.

Uprkos dobrom odnosu sa Patrikom, vidljivo je da demoni prošlosti čine da se Li u Mančesteru oseća neprijatno, i da jedva čeka da ode.

Kvariša! Kroz flešbekove saznajemo da je Li nekada živeo u Mančesteru gde je bio oženjen sa Rendi (Mišel Vilijams) sa kojom je imao troje male dece.

Jedne večeri je pijan izašao iz kuće, zaboravivši da stavi zaštitnu rešetku na kamin. Dok je bio odsutan, cepanica se iz kamena otkotrljala na pod i izazvala požar u kom je sve troje dece stradalo.

Po povratku u Mančester, Li na ulici sreće Rendi koja se ponovo udala i ima bebu. U jednom od najteskobnijih susreta u filmskoj istoriji, Rendi moli Lija da joj oprosti zbog načina na koji ga je tretirala tokom razvoda, posle tragedije. Li, međutim, proganjan krivicom, odbija izvinjenje, smatrajući da ga ne zaslužuje.

Starateljstvo nad Patrikom Li na kraju prepušta prijateljima svog brata, i vraća se u Boston.

6. Alabama Monro (Feliks van Greningen, 2012)

Ako vas dosad nabrojani filmovi nisu slomili, belgijski kandidat za Oskara iz 2012. godine "Alabama Monro" (poznat i pod naslovom "The Broken Circle Breakdown") svakako hoće.

Didije (Johan Heldenberg) se tripuje da je kauboj, živi na farmi u Gentu i ima blugras bend. Upoznaje tatu umetnicu Elizu (Varle Betan) sa kojom otpočinje romantičnu vezu.

Ubrzo stupaju u brak i dobijaju ćerku Mejbel, ali je detetu posle šestog rođendana dijagnostikovan rak, i sreća počenje da okreće leđa Elizi i Didijeu.

Kvariša! Sada vam je već postalo jasno da kao što producenti blokbastera, kada ne znaju više šta će, kažu: "Hajde da srušimo pola Njujorka specijalnim efektima, to će sigurno upaliti", autori umetničkih filmova kažu: "Hajde da ubijemo neko dete, to će sigurno upaliti."

Ne gajite nade da Mejbel ima ikakve šanse. Ali ne samo što ćete gledati kako ovaj plavokosi anđelak polako gubi bitku za život, već će agonija biti nastavljena u drugoj polovini filmova kada se odnos Elize i Didijea raspada, a majka tone u sve duplju depresiju koja se završava suicidom.