Pesma iz 1966. kojom je Bob Dilan uvredio Džona Lenona

Ovi pionirski kantautori sveprisutni su u pop kulturi, a obojica su izvršila ogroman uticaj na veliki broj umetnika tokom poslednjih pola veka, uključujući i jedan na drugog.

Obojica su iz korena promenila ono što popularno pisanje pesama može da postigne.

Dilan je uneo književnu ambiciju i poetsku apstrakciju u rok muziku, dok je Lenon pomogao da duboko lična introspekcija postane univerzalno dostupna kroz pop.

Iako su obojica često pisala pesme imajući onog drugog na umu, upravo je Dilan stvarao iz besa, a ne iz divljenja. Zbog toga se jedna njegova pesma često smatra direktnim napadom na Džona Lenona.

Iako je mnogo toga naknadno napisano o njihovom uticaju, istina je da su Bitlsi i Bob Dilan imali prilično jednostran odnos, u kojem je četvroka obožavala Dilanov jedinstveni talenat za lirsku veštinu i zanat. Dilan je, s druge strane, od Bitlsa uglavnom uzimao komercijalne savete i pomoć oko radijskog promovisanja. Nema sumnje - Bitlsi su idealizovali Boba Dilana.

Dilanov jedinstveni stil pisanja pesama postao je stalni izvor inspiracije za četvoricu momaka iz Liverpula. Prvi put su se sreli u avgustu 1964, u vreme kada legenda kaže da je Dilan upoznao Bitlse sa marihuanom, otvorivši im pritom potpuno novi pravac u pisanju pesama. Nakon što ih je prvi put „naduvao”, bend je započeo ljubavnu vezu sa travom. Međutim, sa druge strane, između Dilana i Bitlsa nije bilo toliko ljubavi.

Bitlsi i Dilan ostali su prijatelji uz stalnu dozu takmičarskog naboja tokom svojih karijera, a Lenon i Dilan naročito nikada nisu potpuno nalazili zajednički jezik.

Lenon je umeo više puta da iznervira američku ikonu. Promenio je način na koji piše pesme upravo zbog Dilana i počeo da koristi introspektivniji i ekspresivniji stil kako bi ga imitirao, što kantautor nije najbolje prihvatio.

Ipak, nije samo Lenon bio duboko pogođen Dilanovim uticajem. Pol Makartni je jednom prilikom izjavio da je Dilan bio najveći heroj Bitlsa, nazvavši ga „našim idolom”, prisećajući se ogromnog uticaja koji je imao na bend.

„Imao sam osećaj kao da se penjem spiralnim stepeništem dok sam razgovarao sa Dilanom”, dodao je Makartni. „Imao sam utisak da shvatam sve - smisao života.”

Posle tog prvog susreta sa Dilanom, njihov sledeći album Rubber Soul pokazao je kako Bitlsi uranjaju u folk-rok i otvaraju svoje živote publici. Iako su bili majstori hitova za top-liste, ideju da čovek unese dušu u pesmu mogli su da prepoznaju samo kroz tradicionalne vrednosti Dilanovog rada. Ta kombinacija bila je ogroman uspeh, a neke pesme sa albuma zvučale su kao da su napisane po obrascu koji je Dilan popularizovao prethodnih godina.

Sličnosti su postale toliko očigledne da je Bob Dilan čak tvrdio da je „Norwegian Wood” toliko slična njegovom stilu da je napravio parodiju na pesmu Bitlsa pod nazivom „Fourth Time Around”, očigledno namerno ismevajući Džona Lenona.

Slušajući Rubber Soul, Dilan je rekao: „Šta je ovo? To sam ja, Bob. [Džon] me imitira! Čak i Soni i Šer, ali, j***te, ja sam to izmislio.”

Teško je ignorisati tu sličnost. Pre njihovog susreta, tekstovi Bitlsa nikada nisu bili u prvom planu njihovih pesama - melodija je uvek bila najvažnija. Pre tog trenutka bend je bez problema koristio „besmislene” stihove ako su jednostavno dobro zvučali uz muziku. Umetnost pripovedanja nije bila njihova jača strana sve dok Dilan nije promenio njihov način razmišljanja, a Džon Lenon je posebno bio inspirisan njegovim stilom, što ga je navelo da piše više pripovedački nego ranije.

Popularnost Bitlsa bila je na potpuno drugom nivou u odnosu na Dilana u tom periodu i, s obzirom na to da je ono što je stvarao bilo izuzetno originalno, sasvim je razumljivo što ga je nervirala „razvodnjena” verzija njegovog zvuka koju je publika masovno prihvatala. Ipak, ostaje pitanje da li je to opravdavalo pisanje pesme „Fourth Time Around”.

U Dilanovom postupku postoji određena doza sitničavosti - praktično je napisao elegantniju verziju „Norwegian Wood”, pokazujući Lenonu kako se to radi, što je teško ne ceniti. Dilan je čak ostavio Lenonu i prilično jasnu poruku na kraju pesme, znajući dobro da će njegov najveći fan pažljivo analizirati svaki stih.

U poslednja dva reda peva: „Nikada nisam tražio tvoju štaku, sada nemoj ti da tražiš moju”, čime je veoma jasno pokazao šta misli o Lenonovom idolopoklonstvu.

Na kraju, razmena između Dilana i Lenona pokazuje kako umetnička inovacija često napreduje podjednako zahvaljujući rivalstvu koliko i divljenju. Njihov odnos gurao je obojicu ka većim ambicijama, čak i kada su tenzije povremeno izlazile u javnost.

Zvezda Grinič Vilidža zauvek je promenila pisanje pesama; njegov uticaj na razvoj muzike kroz uvođenje poezije nemerljiv je i pomogao je da pisanje stihova od sporedne stvari postane najvažniji deo pesme. Upravo je to ostavilo Bitlse zapanjenim njegovim ogromnim talentom - i, iskreno, ko može da krivi Džona Lenona što je pokušavao da probudi svog unutrašnjeg Dilana?

Dilan-Lenon dihotomija na filmu

Iako je njihov odnos bio komplikovan, postojala je jedna osoba koja je videla Lenona i Dilana zajedno i posmatrala njihovu interakciju - čuveni muzički dokumentarista D. A. Penebejker. Tokom jedne posebno poznate vožnje taksijem, u kojoj su obojica bili poprilično nadrogirani i brbljali besmislice, Penebejker je otkrio kakav je zapravo bio njihov odnos.

Na snimku ispod ne vidimo muzičke titane kakvi su bili. Umesto toga, dobijamo veoma intiman prikaz ikona u pripitom stanju. Obojica se nadmeću, traže priliku da pred kamerom zadaju odlučujući verbalni udarac dok se bore za status pop zvezde.

Razgovarali su o svemu - od Drugog svetskog rata i Vinstona Čerčila do bejzbola i Lenonovih kolega iz benda. Pokrili su baš sve - čak i povraćanje, kada je Dilan rekao kameri:

„O, bože, ne želim da mi pozli ovde. Šta ako povratim u kameru? Već sam uradio skoro sve drugo pred tom kamerom, čoveče. Možda ću i povratiti u nju.”

Lenon je reagovao kao svaki momak sa severa Engleske i počeo da ga zadirkuje improvizovanom, ali veoma profesionalnom lažnom reklamom:

„Da li patite od bolnih očiju, kul čela ili kovrdžave kose? Uzmite Zimdawn! Hajde, momče, to je samo film. Saberi se.”

Reditelj D. A. Penebejker kasnije je rekao da je Lenon zapravo pomogao iscrpljenom Dilanu da stigne do hotelske sobe na kraju večeri, gde je Bob navodno ispunio svoje obećanje.

Snimanje se odvijalo dok je Dilan već nedeljama sarađivao sa Penebejkerom, koji je posle uspeha filma Don’t Look Back iz 1965. radio novi dokumentarac o pevaču. Snimak beleži jutro posle burne noći, dok se dvojac vozio kroz londonski Hajd park nakon posebno divlje žurke Bitlsa.

„Imali su čudan odnos od samog početka”, prisećao se pokojni reditelj u intervjuu za magazin Gadfly 1999. godine. „U toj konkretnoj sceni bilo je kao da pokušavaju da smisle nešto što bi meni bilo zabavno, ali istovremeno su to radili jedan za drugog.”

Dodao je:

„To zapravo nije bio razgovor ni po čemu, Dilan je bio potpuno van sebe i u toliko lošem stanju da posle nekog vremena mislim da više nije znao šta govori.”

Osećanje je očigledno bilo obostrano, pošto je Lenon kasnije opisao tu scenu sa velikim kajanjem u razgovoru sa osnivačem Rolling Stonea Janom Venerom 1970:

„Obojica smo nosili naočare i bili skroz na drogama, a oko nas gomila frikova. Bio sam nervozan kao đavo. U filmu samo blebećem i stalno nešto komentarišem, kao što radiš kada si baš naduvan ili drogiran. Nisam spavao celu noć. Pravili smo se pametni, užasno je. Ali to je bila njegova scena, tu je bio moj problem. To je bio njegov film. Bio sam na njegovoj teritoriji, zato sam bio toliko nervozan.”