Pet najboljih filmova Roba Rajnera: Nasleđe reditelja koji je menjao Holivud

This Is Spın̈al Tap (1984)

Izuzetno je retko da reditelj svojim prvim dugometražnim filmom u potpunosti promeni tok filmske komedije, ali upravo to je Rob Rajner uradio sa ovim legendarnim mokumentarcem. Prateći katastrofalnu američku turneju jedne tupave britanske rok grupe, This Is Spın̈al Tap savršeno pogađa bezbrojne klišee muzičke industrije, toliko precizno da je film vrlo brzo postao obavezna literatura u autobusima na turnejama širom sveta.

I sam Rajner se pojavljuje u filmu, tumačeći napornog dokumentaristu Martija Di Bergija. Činjenica da je gotovo ceo film improvizovan, a da je iznedrio toliko nezaboravnih replika, čini ga još impresivnijim. Ove godine objavljen je i nastavak, The End Continues. Kakvi simbolični „knjižni držači“ jedne briljantne karijere.

Kada je Hari sreo Sali (When Harry Met Sally 1989.)

Period između 1984. i 1992. godine predstavlja niz o kakvom većina reditelja može samo da sanja. Tokom tih godina Rajner se okušavao u različitim žanrovima i svaki put stvarao klasike. Kada je Hari sreo Sali je savršen primer toga. Bili Kristal i Meg Rajan igraju likove koji godinama kruže jedno oko drugog, nesigurni u to da li muškarac i žena ikada mogu biti samo prijatelji. Gluma je izvanredna, kostimi sjajni, scenario Nore Efron savršen, a emocije uvek deluju potpuno iskreno. Jedan od najboljih filmova ikada snimljenih — ali možda čak ni najbolji u Rajnerovoj karijeri.

Princeza nevesta (The Princess Bride 1987.)

Ovde postaje jasno kakav je Rajnerov pristup filmskom stvaralaštvu. Bio je to autor koga nisu zanimali upadljivi vizuelni trikovi ili lični stil, već pronalaženje najboljih scenarista na svetu i izvlačenje maksimuma iz njihovog rada. U slučaju The Princess Bride, taj scenarista bio je Vilijam Goldman, koji je stvorio kaleidoskopski fantastični svet prepun junaštva, osvete, romantike i magije.

Svaki lik je upečatljiv. Svaka replika „peva“. A Rajner materijalu daje upravo onakav tretman kakav zaslužuje, savršeno znajući kada da se povuče, a kada da ide direktno na smeh. Skoro 40 godina nakon premijere, The Princess Bride i dalje važi za jedan od najimpresivnijih porodičnih filmova svih vremena.

Nekoliko dobrih ljudi (A Few Good Men 1992.)

A onda je Rajner u potpunosti napustio komediju kako bi snimio zategnutu, snažnu sudsku dramu Arona Sorkina. Scenario za A Few Good Men Sorkin je pisao na salvetama tokom svojih smena kao barmen, a delo je najpre bilo pozorišna predstava koja je doživela skoro 500 izvođenja.

Rajner i Sorkin (uz nenaveden doprinos Vilijama Goldmana) proveli su mesece dorađujući scenario za filmsku adaptaciju — i taj trud je i te kako vidljiv. Priča o mladom i naivnom advokatu koji vodi slučaj vansudskih smrti u vojsci brzo prerasta u raspravu o sukobu dužnosti i morala. Legendarni okršaj između Toma Kruza i Džeka Nikolsona, uz čuvenu repliku „Hoću istinu“, ostaje vrhunac karijera obojice glumaca.

Mizeri (Misery 1990.)

Neki bi možda na ovu listu uvrstili Stand by Me, ili The American President. Možda čak i The Bucket List, film koji je popularizovao sam izraz. Ipak, može se tvrditi da nijedan film nije bolje pokazao Rajnerovo apsolutno vladanje tonom od Misery iz 1990. godine.

Na površini, to je horor o piscu koji se nađe zarobljen u kući opsesivne obožavateljke. Ali film je istovremeno i zastrašujuće duhovit — očigledno delo autora (Stiven King i Vilijam Goldman) koji imaju složen odnos sa publikom svojih dela. Napet, brutalan i sa jednom od najboljih „lažnih tragova“ u istoriji Holivuda, Misery bi vrlo lako mogao biti Rajnerovo remek-delo.