Pevačica za koju je Kit Ričards rekao da može ozbiljno da parira Miku Džegeru

Ričards je priznao da postoji jedna pevačica koja bi učinila da frontmen Rolingstounsa izgleda kao da mora ozbiljno da pojača tempo na koncertima, prenosi Far Out magazine.

Ruku na srce, teško je reći da Džeger na sceni ne daje maksimum. U poređenju s većinom izvođača njegovih godina, deluje kao da trči maraton svaki put kada Rolingstonsi izađu na binu, što izgleda iscrpljujuće čak i za nekoga u dobroj formi, a kamoli za nekoga ko bi već mogao da bude nečiji pradeda.

Do takve kondicije nije došao slučajno. Još od osamdesetih godina Džeger je uveo rutinu da bude najdivljiji frontmen na sceni, što obično podrazumeva kilometre trčanja pre početka turneje Rolingstonsa, kako ne bi završio šepajući kroz njihove set-liste.

Ako ste ikada imali priliku da gledate Rolingstonse uživo, znate da s punim pravom nosi titulu zvezde večeri. Ali još je impresivnije to što bi, kada biste videli neku vrstu „mape toplote“ kakvu vole sportski komentatori, Džegerova gotovo nikada ne bi gubila intenzitet i uvek bi bila užarena duž cele bine.

Ipak, rokenrol nije u tome da svaki koncert bude test izdržljivosti. Poenta je u hvatanju osećaja svaki put kada neko uzme gitaru u ruke, a od trenutka kada je počela da nastupa, Florens Velč je svaki svoj koncert pretvarala u duhovni događaj čim bi započela pesme poput „Dog Days Are Over“.

Iako Velč ni na koji način ne pokušava da kopira Džegerov stil, njen pristup sceni često deluje gotovo šamanski. Dok Džeger svaki koncert doživljava kao posao, sve što se dešava na bini tokom nastupa grupe Florence and the Machine izgleda kao da izlazi direktno iz Velčine duše.

Kako je Ričards oduvek više voleo da radi na rifovima i da se prepusti onome što mu prirodno leži, više ga je privukao Velčin stil nego ono što je Džeger radio kada im se pridružila na bini. Tom prilikom je rekao: „Nikada je ranije nisam upoznao niti sam je video kako nastupa, ali sam samo pomislio: ‘Vau, kakav snažan glas.’ Ona je fantastičan izvođač. Ozbiljno je parirala Miku. Zna da se kreće. Sjajna zabava, divna devojka.“

Nema sumnje da Velč ima vokalnu izdržljivost da se nosi s Džegerom, i čovek iz Rolingstonsa retko bi pobedio u čistom pevačkom nadmetanju. Ali možda je najluđa tvrdnja to da bi mogla da nadmaši energičnog pevača „Jumpin’ Jack Flasha“. Ipak, ako se uzme u obzir da je Velč jednom potpuno polomila stopalo izvodeći sopstveni set snažnih plesnih pokreta, Ričards je možda u pravu.

Slušajući njen duet s Džegerom u pesmi „Gimme Shelter“, nije teško shvatiti zašto je Džeger morao da da sve od sebe. Originalne vokale Meri Klejton niko nikada neće nadmašiti, ali kada je Velč izašla na binu, u njenom glasu se mogla osetiti ista sirova bol kao na originalnoj verziji – samo ovaj put bez onih grubih vokalnih pucanja koja su se dogodila na polovini pesme.

Iako Džeger ima mnogo više „kilometara“ na turnejama nego Velč, to ne znači da ima bilo kakvu prednost nad njom. Jer iako Džeger može da se šepuri binom i drži publiku na dlanu, verovatno nikada neće dostići onu opasnu snagu kakvu je Velč znala da donese tokom svojih nastupa.