Psihijatri tvrde da je ovo najrealističniji prikaz psihopate u filmu

Dok se pojedini filmovi trude da temeljno istraže psihologiju psihopata i kriminalaca, većina scenarista radije se fokusira na scene haosa i ubistava, umesto na dublju analizu uma svojih zločinaca, prenosi Index.

Ako u filmu vidite psihopatu koji se histerično smeje sopstvenom uništenju, budite sigurni da je reč o filmskom klišeu, a ne o realističnom prikazu osobe s antisocijalnim poremećajem ličnosti. Ipak, jedno istraživanje pronašlo je izuzetak.

Najrealističniji filmski psihopata

Kako prenosi Slash Film, prema izveštaju objavljenom u časopisu Science News još 2014. godine, jedan filmski ubica istakao se kao najrealističniji prikaz psihopate.

Reč je o Antonu Šiguru iz filma Nema zemlje za starce, u režiji braće Koen, koji je 2007. osvojio Oskara za najbolji film. Šigur, kojeg je odigrao oskarovac Havijer Bardem, plaćeni je ubica koji svoje žrtve eliminiše pomoću pištolja koji se inače koristi za klanje stoke.

Međutim, Šigur nije samo ubica. On je tiho, intenzivno čudovište, potpuno odvojeno od sveta oko sebe. Nikada se ne smeje poput manijaka – naprotiv, njegov osmeh deluje lažno i manipulativno. Anton Šigur jednostavno ne razume ljudske emocije, što ga čini zapanjujuće tačnim prikazom pravog psihopate.

Trogodišnja potraga za istinom

Do ovog zaključka došli su forenzički psihijatar Semjuel Leistedt i njegov kolega Pol Linkovski nakon obimnog trogodišnjeg istraživačkog projekta. Dvojac je pogledao čak 400 filmova sa navodnim psihopatama kako bi utvrdili koji od njih najvernije prikazuju psihopatiju kao poremećaj. Anton Šigur, prema njihovom istraživanju, bio je apsolutni pobednik.

Leistedt, koji je tokom svog rada intervjuisao i analizirao stvarne plaćene ubice, primetio je da Šigur poseduje istu hladnu smirenost kao i njegovi pacijenti.

„Anton radi svoj posao i može da spava bez ikakvih problema. U svojoj praksi sreo sam nekoliko takvih ljudi. Bili su hladni, inteligentni, nisu osećali krivicu, teskobu niti depresiju“, objasnio je Leistedt.

Visoko na listi našao se i Hans Bekert, ubica dece kog je tumačio Piter Lori u klasiku M reditelja Fritca Langa iz 1931. godine. Uznemirujuće realističan psihopata je i Henri (Majkl Ruker) iz horora Henri: Portret serijskog ubice iz 1986. godine, koji deluje bez plana, bez empatije i živi u potpunom haosu.

Ikone horora koje nisu prave psihopate

Leistedt je takođe objasnio zašto mnogi poznati filmski zlikovci, ma koliko bili zastrašujući, zapravo nisu tačni prikazi psihopatije. Norman Bejts (Entoni Perkins) iz Hičkokovog Psiha klasičan je primer. Kako je Leistedt primetio, Norman pati od psihoze, koja uključuje halucinacije i zablude, ali to se razlikuje od bezosećajne psihopatije.

Isto važi i za kultnog Hanibala Lektera (Entoni Hopkins) iz filma Kad jaganjci utihnu. Njegova uznemirujuća smirenost, koliko god bila efektna na filmu, nije stvarna osobina psihopata, zaključio je Leistedt.