Sećanje na Olivera Dragojevića: Jedan od njegovih najvećih hitova se nije svideo njegovoj majci

Detinjstvo i saradnja s Runjićem

Oliverova porodica potiče s Korčule, tačnije iz Vele Luke, gde je proveo veći deo detinjstva. Prilikom upisa u srednju školu odlučuje se i za muzičku školu, pa počinje da uči da svira klavir. Paralelno uči gitaru i klarinet. Ipak, njegov prvi instrument bila je usna harmonika koju mu je poklonio otac kad je imao samo pet godina. U svet muzike ulazi početkom šezdesetih, postavši orguljaš splitske grupe Batali, piše Index.

Uočio ga je Zdenko Runjić, koji mu je dozvolio da obradi njegovu pesmu Picaferaj na Festivalu zabavne muzike 1967. godine. Oliver je oduševio publiku. Na festival se vraća 1974. godine s pesmom Ča će mi Copacabana i osvaja nagradu publike.

Njegova popularnost raste sredinom sedamdesetih, naročito zahvaljujući saradnji s Runjićem. Godine 1975. izlazi Galeb i ja, a 1976. Skalinada – obe postaju veliki hitovi.

Osamdesete godine prošlog veka za Olivera su značile dalji rad na karijeri uz podršku Zdenka Runjića. Njih dvojica nizali su hitove iz godine u godinu, a neke pesme poznaju i najmlađe generacije. Reč je o numerama Nadalina, Malinkonija, Romanca, Oprosti mi, pape, Vjeruj u ljubav i mnogim drugima.

Nakon više od četvrt veka saradnje, poslednji zajednički projekat bio im je album Teško mi je putovati iz 1992. godine. Sledeće godine izlazi kompilacija njihovih najvećih hitova, a na drugom izdanju tog CD-a našla se i nova pesma koju je napisao Zlatan Stipišić Džiboni.

„Cesarica“ najavljuje zlatne godine

„Cesarica“ je bila napisana isključivo za Olivera. Džiboni ga je posetio kod kuće, uz vino su razgovarali o pesmi i pokušavali da smisle melodiju. Kasnije je Oliver seo za klavir i počeo da dobija inspiraciju. Kad je pesma bila gotova, nije delovala posebno – barem ne na prvo slušanje. Njegova majka je tada rekla snaji da je izabrao najgoru pesmu za festival. Cesarica je postala hit godine 1994.

Tokom ostatka devedesetih, Oliver objavljuje pesme koje su pisali najvažniji muzičari tog vremena: Tonči Huljić, Zlatan Stipišić, Hari Rončević, Jure Stanić, Petar Grašo i drugi. Tada nastaju neki od njegovih najvećih hitova: Dobro jutro tugo, Lijepa bez duše, Dva put san umra, U ljubav vjere nemam, Pismo moja, Tko sam ja da ti sudim, Moj lipi anđele. Mnoge od tih pesama mogle su se čuti na svakom koraku tokom njegovih koncerata.

Početkom novog milenijuma odlazi u Italiju, gde izdaje album Trag u beskraju. O njemu se već počinje govoriti i izvan Hrvatske. Dve godine kasnije snima novi album Vridilo je, čime započinje saradnju sa simfonijskim orkestrom. Album je vrlo brzo prodat u 50.000 primeraka.

Međunarodni nastupi i poslednje godine

Nakon toga, posvećuje se koncertima i nastupa širom Evrope. Godine 2006. pozvan je da nastupi u jednoj od najvažnijih koncertnih dvorana u Evropi – u Olimpiji u Parizu. Koncert je snimljen i kasnije izdat kao DVD i CD, a često se smatra njegovim najvrednijim nastupom. Dve godine kasnije nastupa u Karnegi holu u Njujorku, a 2011. godine koncert je održao i u Sidnejskoj operi.

U Srbiji više nije nastupao nakon Domovinskog rata, uprkos brojnim pokušajima. Rekao je da je ta tema završena – i tako je i bilo.

Tokom 2010-ih održavao je koncerte i primao razne nagrade, ali nije prisustvovao dodeli Porina u Spaladium Areni u Splitu 2018. godine – tada mu je već bilo loše.

Naime, 2017. godine dijagnostikovan mu je rak pluća, a hemioterapija nije pomogla. Poslednja dva meseca života proveo je u splitskoj bolnici. Umro je 29. jula 2018. godine, kasno u noć.

Više od 10.000 ljudi prisustvovalo je njegovom poslednjem ispraćaju na splitskoj Rivi. Proglašen je dan žalosti, a organizovane su brojne manifestacije u njegovu čast.

Sahranjen je 1. avgusta 2018. na groblju u Veloj Luci. Od 2019. godine u njegovu čast održava se petodnevni koncert uz učešće brojnih pevača iz Hrvatske.