Trenutak koji je promenio karijeru Džordža Majkla: Svet tada nije bio spreman za "surove" istine

Da se isto dogodilo desetak godina ranije, teško je reći da li bi reagovao isto. Šta se promenilo? Ukratko – sve.

Majkl je krajem devedesetih, namerno i nenamerno, javno otkrio svoju polnu orjentaciju u događaju koji je tada verovatno bio ravan paklu, ali koji je na kraju definisao njegov život i karijeru na načine koje nije planirao – ne samo kao javno deklarisani gej muškarac, već i kao neko ko je iznenada naučio šta znači živeti autentično, prenosi Faroutmagazine.

Ali te pozitivne promene nisu došle odmah. Već narednog dana tabloidi su ga nemilosrdno razvlačili. Danas bi se posledice te vrste činile gotovo nezamislivim – iako, istini za volju, i dalje postoje – a nisu pogodile samo Majkla već i svaku osobu koja se ikada zapitala kako bi izgledalo da jednostavno kaže istinu o sebi.

Ipak, iako je u tom trenutku nosio teret „skandala“, Majkl je delovao kao neko ko je spreman na sve, verovatno jer je ceo život predosećao da će se to dogoditi, i jer je već iskusio nagoveštaje slične netrpeljivosti u profesionalnim krugovima kada bi u žaru trenutka isplivale najtoksičnije strane njegovih kolega. Pre tog javnog poniženja već je doživeo ružne stvari – mnogi su ga nazivali pogrdnim imenima, a on je naučio da u svemu reaguje sa dostojanstvom.

Iako nikada zapravo nije izgovorio te reči, Majkl se zapravo nije krio od javnosti. Mnogi umetnici ni danas ne osećaju potrebu da seksualnost ističu kao spektakl na neonskom bilbordu i u tom pogledu Majkl nije bio drugačiji. Njegov rad pre 1998. bio je prožet kvir simbolikom – suptilan mig fanovima i njemu samom da postoji, da je stvaran.

Međutim, nakon svega, desio se neosporan zaokret. Počeo je da prihvata sebe na način na koji verovatno nikada nije ni pomišljao. Sve je postalo otvoreno, a njegova celokupna energija se promenila. Zračio je samopouzdanjem koje je poručivalo: „Ovo se dogodilo – možda ne na način na koji sam želeo, ali tako je kako je i izborio sam se.“

Kako je rekao za The Guardian: „Ono što sada želim jeste malo više integracije u pogledu toga ko zaista jesam. Sada sam druga osoba.“

Verovatno nije ni slutio koliko će to promeniti i njegov pogled na druge umetnike. Nije se samo njegov svet promenio – već i način na koji je posmatrao granice umetnosti i puteve kojima su drugi išli do uspeha. Po njegovom mišljenju, industrija je postala pretencioznija, usmerena ka ponavljanju i lišena autentičnosti:

„Gledam ljude koji više nisu vođeni kreativnošću i mislim – kako to mora biti dosadno, praviti jedno te isto. Ako nemaš osećaj da ideš ka nečemu novom, onda to nemoj ni raditi.“

Za njega više nije bilo reči o hitovima ili ponavljanju starih formula. Ako ga je iskustvo nečemu naučilo, onda je to da je neophodno celog sebe ulagati u ono što stvaraš. Međutim, tada svet još nije bio spreman za te surove istine. Ali upravo ta teško stečena samosvest dolikuje nekome ko je prošao kroz sve, i na kraju bio sposoban da pogleda smrti u oči i pomisli – ako se ovde sve završi, ostavio sam dovoljno.