Autizam je neurorazvojni poremećaj koga prate dve grupe simptoma: poteškoće u oblasti socijalne komunikacije i stereotipne aktivnosti.
Iako su simptomi iz navedenih oblasti ispoljeni kod svih osoba sa autizmom, individualne razlike su veoma izražene. Zato se i govori o poremećaju iz spektra autizma.
U spektru se nalaze i neverbalne osobe sa teškim oblicima intelektualne ometenosti, ali i visokofunkcionalni pojedinci očuvane, a nekada i natprosečne inteligencije. Između ovih, krajnjih tačaka autističkog spektra, postoje praktično bezbrojne varijacije različitih tipova funkcionisanja, objašnjava za portal N1 prof dr Nenad Glumbić.
„Osobe sa autizmom imaju izrazite poteškoće da uspostave komunikaciju sa drugim ljudima. Dete sa autizmom može biti neverbalno ili minimalno verbalno, ali čak i kada je govor razvijen postoje poteškoće da se na prikladan način započne komunikacija ili da se adekvatno odreaguje na komunikativne signale osoba iz okruženja. Postoje i teškoće u neverbalnoj komunikaciji. Osobe sa autizmom često ne razumeju govor tela i gestove koji se uobičajeno koriste da prenesu, istaknu ili čak izmene značenje verbalnog iskaza. Kontakt pogledom je kratkotrajan i površan. Mimika lica je smanjena, a verbalna i neverbalna komunikacija uglavnom nisu usklađene. Osim toga, osobe sa autizmom imaju poteškoće da uspostave i održe veze sa drugim ljudima. Kod dece se to najčešće ispoljava kroz izostanak zajedničke imaginativne igre“, kaže prof Glumbić.
Dodaje da stereotipije se mogu ispoljiti i u pokretu (ljuljanje, poskakivanje, lepršanje rukama, dodirivanje delova tela) i u govoru (ponavaljanje tuđih reči, insistiranje na istim temama u razgovoru, pevušenje…). Osobe sa autizmom sklone su određenim ritualnim oblicima ponašanja. Mogu imati manje ili više složene rituale ishrane, uspavljivanja, odlaska u školu i sl. koje obično prati otpor prema promenama.
Pročitajte još:
„Tako, na primer, dete sa autizmom može insistirati da uvek ide istim putem, da oblači istu odeću, da jede istu hranu itd. To nas dovodi do još jednog značajnog simptoma autizma, a to je izmenjena obrada senzornih informacija. Često je izbirljivost u hrani posledica preterane osetljivosti na mirise, ukuse ili teksturu hrane. Hipersenzitivna deca često ne mogu da podnesu ni odeću određene teksture, zvuke kućnih aparata ili dodire. S druge strane, dešava se da dete ne reaguje na hladnoću, toplotu, niti na bol. Dete sa autizmom može biti fascinirano svetlima, predmetima koji se vrte, delovima igračke koji vibriraju, a da pri tome ne sagledava pravu funkciju te igračke. Uska, ograničena interesovanja, mogu biti atipična po fokusu (na primer, osoba sa autizmom je zainteresovana za slamčice, vlastite prste, senke, bubanj mašine za veš) ili po intenzitetu“, objašnjava naš sagovornik.
On dodaje da svi navedeni simptomi ispoljavaju se u ranom detinjstvu, ali kod nekih osoba, posebno visokofunkcionalnih, ne moraju biti vidljivi sve do trenutka kada socijalni zahtevi ne postanu dovoljno veliki. Takođe, neki adolescenti i odrasle osobe sa visokofunkcionalnim autizmom, uglavnom žene, ponekad kamufliraju svoje simptome.
Uzroci nastanka
„U ovom trenutku tačan uzrok autizma nije poznat. Kao što postoji velika razlika u ispoljavanju autističnih simptoma, očigledno postoje i značajne varijacije u putevima kako autizam nastaje. Uprkos ogromnom broju istraživanja, nauka još uvek nije blizu odgovora o tačnoj etiologiji autizma. U ovom trenutku su nam poznati neki faktori rizika. To je svakako genetski uticaj“, objašnjava prof Glumbić.
Prema njegovim rečima, nekada je autizam praćen monogenskim bolestima, ali u većini slučajeva pojava autizma može da se dovode u vezu sa mutacijama velikog broja gena.
Neke od tih mutacija nisu nasleđene od roditelja, već se javljaju de novo, tj. prvi put se ispolje kod određenog deteta. Naravno, uvek treba razmišljati i o složenom odnosu gena i okruženja. Zbog genetskog uticaja, smatra se da su braća i sestre dece sa autizmom pod izvesnim rizikom, koji se može povećati u nekim slučajevima kada je autizam praćen poznatim genetskim poremećajima.
„U druge, negetske faktore rizika, spadaju starost majke i oca, uzimanje alkohola i valproične kiseline tokom trudnoće, neki virusi, zagađivači, pesticidi, prematuritet, bilo kakve komplikacije tokom trdunoće ili na samom porođaju koje dovode do toga da mozak ne prima dovoljnu količinu kiseonika“, navodi on.
Prof Glumbić ističe da ima i nekih drugih činilaca o kojima se još uvek vode debate u naučnoj literaturi i za sada ne postoji puna saglasnost o njihovom mogućem uticaju na pojavu autizma: uzimanje antidepresiva, gojaznost i dijabetes majke, migratorni status majke, stres, pušenje itd.
„Iako postoji grupa ljudi čvrsto ubeđena da autizam nastaje kao posledica vakcinacije, ne postoji nijedan validan dokaz da MMR vakcina može da izazove autizam. Jedino što povezuje vakcinaciju i autizam je vremenska podudarnost“, objašnjava za portal N1 dr Glumbić.
Proćitajte još:
Kako se prepoznaje autizam?
„Neki znaci autizma mogu da se naslute još u prvoj godini života – dete ne reaguje na osmeh i pokrete osoba iz okruženja, ne brblja, kontakt pogledom je površan, a pojava govora zakasnela. Obično dete ne koristi kažiprst da pokaže šta želi ili da podeli pažnju sa drugima. Selektivno reaguje na poziv po imenu ili uopšte ne reaguje. U drugoj godini dete ne razvija govor i mogu se uočiti stereotipni pokreti i interesovanja“, kaže profesor.
On dodaje da svi znamo da dete obično izgovara prve reči oko prvog rođendana. To svakako ne znači da kruto treba pratiti razvojne prekretnice i uznemiravati se zbog malih razvojnih odstupanja.
„Ali, ako dete ne pregovori ni do 16. meseca ili do drugog rođendana ne počne da izgovara kratke rečenice, ako je sklono usamljeničkim, ponavljajućim aktivnostima, ima otpor prema promenama, teško razume emocije drugih ljudi, ima neobične reakcije na senzorne stimuluse, ne ostvaruje kontakt pogledom, ne koristi pokazni gest ili zaostaje u razvoju, svakako se javite stručnjaku“, naglašava prof Glumbić.
Značaj ranog otkrivanja
Prema rečima Glumbića, izuzetno je važno da se autizam ustanovi što je moguće ranije, kako bi se što pre krenulo sa tretmanom, tj. ranom intervencijom.
Rana intervencija obično znači i bolje ishode. Pošto od prepoznavanja prvih simptoma do definitivne dijagnoze nekada prođu godine, važno je naglasiti da klinička dijagnoza nije i ne sme da bude preduslov za ranu intervenciju. Ranom intervencijom treba obuhvatiti svu decu sa rizikom za autizam i ispoljenim simptomima autizma, bez obzira da li su dijagnostikovana ili ne.
„Mislim da je rana dijagnoza značajna i za porodicu kojoj se pruža prilika da se na vreme suoči sa problemom i da pokuša da razume prirodu poremećaja, pa samim tim i ponašanje deteta sa autizmom“, rekao je on.
Pročitajte još:
Lečenje
„Ne postoji lek za autizam, bar ne u formi nekog medikamenta ili procedure koja će poništiti kliničku sliku. Naravno, osobe sa autizmom će možda uzimati lekove za epilepsiju ili neko psihijatrijsko stanje, kao i za druge bolesti koje mogu, kao pridružena stanja da prate autizam. To ćemo, naravno, prepustiti doktorima određenih specijalnosti“, kaže naš sagovornik.
Dodaje da u tretmanu autizma na raspolaganju nam je čitav spektar tehnika koje su zasnovane na dokazima.
„Njih u prvom redu primenjuju defektolozi koji su završili smer za Specijalnu edukaciju i rehabilitaciju osoba sa teškoćama u mentalnom razvoju na FASPER-u (oligofrenolozi), a naravno, u nešto manjoj meri, i stručnjaci drugih profila. Preporučuje se prevashodno upotreba bihevioralnih tehnika (podsticanje, potkrepljivanje, podučavanje diskriminativnim nalozima, analiza zadatka, modelovanje, vizuelni rasporedi…). Izuzetno su korisne i posredovane intervencije, tj. tretmani koje uz podršku stručnjaka i odgovarajuću obuku izvode roditelji ili vršnjaci. Na raspolaganju su nam asitivne tehnologije, muzikoterapija i muzikom posredovane intervencije, kao i intervencije koje se izvode pomoću tehnologija“, navodi naš sagovornik.
Zar nije upotreba tehnologija štetna?
„To zavisi od uzrasta deteta, vremena izlaganja i načina upotrebe. Danas se sve češće suočavamo sa pojavom ekranizacije, tj. posledicama intenzivnog korišćenja ekrana u najranijem razvojnom periodu. Meni su se obraćali roditelji dece koja su u prvoj godini života bila izložena ekranima oko deset sati dnevno. Međutim, digitalne tehnologije svakako treba koristiti u pravom trenutku i na pravi način“, objašnjava profesor.
Da li se u našoj zemlji primenjuju samo tretmani koji su provereni i dokazani?
„Nažalost, ni kod nas ni u svetu to nije uvek slučaj. Često se koriste tehnike i oblici rada koji nisu provereni, kao i oni koji su dokazano neefikasni. Neki oblici tretmana su čak i potencijalno opasni, ali postoji velika, siva zona neregulisanih praksi“, upozorava naš sagovornik.
Preporuka za roditelje je da se uvek raspitaju kakve su kvalifikacije terapeuta, kojoj kategoriji tretman pripada i da budu posebno oprezni ako im se nude brza i garantovana poboljšanja, savetuje prof dr Nenad Glumbić.
Komentari (12)
Vidi sve komentare