Svetlana Knežević iz Beograda imala je 35 godina kada je shvatila da joj otkazuju bubrezi kao posledica dijabetesa koji je dobila u detinjstvu. Od tada, prošlo je 11 godina, a Ceca, kako je zovu, i dalje čeka najvažniji poziv u životu – poziv za transplantaciju bubrega.
Period kada je saznala da ima problem sa bubrezima opisuje kao pesimističan i stresan.
„Teško sam to podnela. Dug period sam provela u bolnici kako bi se formirao pristup za dijalizu. Osećala sam se očajno. Mislila sam, kraj je sa mojim životom“, kaže Ceca za portal N1.
Kako navodi, dugo bolničko lečenje, na čoveka utiče i psihički.
„U bolnici ste okruženi raznim situacijama ljudi kojima je loše. Neki umiru, a vi tada shvatate da ste i vi jedan od njih. Pitate se da li ste sledeći, šta će biti, kako će život izgledati“, ističe.
Kada ste u bolnici, kaže, dani su bez kraja.
„Terapija od četiri sata svaki drugi dan. Sve je kao da živite tuđ život, a vaš je. Nema drugog, jedini koji imate, vaš. Psiha – telo, telo – psiha. Tada nema drugih stvari. To je jedino na šta sam mislila – da ojačam psihu i da telo izdrži i oporavi se koliko je moguće. Iako je dijaliza teška terapija, samo zahvaljujući njoj još sam živa“, navodi.
Život je nastavila, a kako kaže, borba da se vrati u normalne tokove, nije bila laka. Ali, uspela je.
„Radim puno radno vreme, kao da sam zdrava osoba. Idem na posao svaki dan. Danima kada imam dijalizu, a koji su radni, radim i onda pravo s posla idem na dijalizu“, priča.
Povezane vesti:
Dane kada ide na dijalizu Ceca opisuje kao one u kojima je po ceo dan van kuće.
„U tim danima ništa drugo ne planiram jer nije moguće. Samo posao i dijaliza. Kada imam ‘slobodne dane’ od dijalize, pokušavam da postignem sve ostalo. Vrlo je stresan nekada taj manjak slobodnog vremena“, objašnjava.
Oko 2.000 ljudi u Srbiji čeka transplantaciju nekog organa. Bubreg čeka oko 600 odraslih i 40 dece, jetru 80, srce 50, rožnjaču njih 1.000. Podaci o broju donora u Srbiji u proteklih osam godina govore da će mnogi od njih još dugo čekati.
„Samu sebe najviše hrabrim“
Naša sagovornica navodi da i pored svih obaveza, što poslovno, što u vezi sa lečenjem, uspeva da postigne puno toga što želi.
„Hrabri me to što nisam odustala od života“, kaže.
Ali, ipak, postoje i okolnosti na koje ne može da utiče i koje su za nju obeshrabujuće.
„Na primer, odluka Ministarstva zdravlja da se dijalizni centri presele u Batajnicu, bivšu Kovid bolnicu. To bi za već izmaltretirane pacijente značilo dodatno putovanje od minimum sat i po vremena pre i posle terapije. Mnogi koji rade možda ne bi mogli više ni da rade. To je ono što obeshrabruje. Ako ste od nečeg zavisni, ovakva pozicija vas stavlja u situaciju da ste ucenjeni. Jer, bez dijalize se ne može. Jedino što me hrabri sam ja i ljudi oko mene. Samu sebe hrabrim najviše“, kaže.
Broj donora u 2017. godini iznosio je 40. Od tada, taj broj je sve manji i manji, a samo dva donora bilo je u 2022. godini.
Prema podacima Ipsosa i Ministarstva zdravlja, brojne su predrasude zbog koji se ljudi teško odlučuju na donorstvo.
Najviše njih veruje da će organe na kraju dobiti ljudi koji plate za njih, a ne oni kojima su potrebni. Njih 26 odsto još smatra da je doniranje protivno njihovim religijskim opredeljenjima. Više od 20 odsto se boji da im se lekari neće boriti za život ako to bude potrebno, da bi nekome dali njihove organe.
„Najteže bilo na početku“
„Najteže je bilo na početku. S vremenom, čovek nađe svoj put. Prihvati bolest, situaciju i bori se najbolje što ume“, navodi naša sagovornica.
Najvažnije je, ističe, da se doniranje organa zakonski podigne na viši nivo.
„Da se konstantno priča o tome, da se diže svest ljudi – šta znači čekati organ, čekati život kad vam prestane funkcija nekog organa”, navodi.
Potrebno je, kaže, pričati o donorstvu, a ljude koji čekaju transplantaciju ne stigmatizovati.
„Takođe, podizati svest o tome da će vam pre trebati organ, nego što ćete ga dati“, navodi.
Najvažniji dan u životu ljudi koji čekaju na transplantaciju – upravo je dan kada dobiju poziv. Poziv za koji kažu, život znači.
„Kada bi poziv stigao danas, ne znam šta bih rekla. Verovatno bih bila uzbuđena. Za 11 godina koliko čekam, samo je bio jedan poziv pre par godina. To je i veliki stres i sreća – čekate preglede, mišljenja lekara, da li ćete biti podobni ili ne za transplantaciju tako da je to jedan proces koji je prilično stresan pored sve radosti koja se desi kada vas pozovu. Naravno, bila bih srećna da me pozovu i dala sve od sebe da održavam svoje stanje dobrim da bih mogla da budem dobar kandidat za transplantaciju“, objašnjava.
Ceca zna kako bi njen život izgledao nakon transplantacije.
„Razmišljala sam kako bi izgledao – izgledao bi slobodno, mnogo slobodnije nego sada i toj slobodi bih se radovala“, zaključuje.
Pročitajte i:
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare