Da li budućnost donosi i kraj seksa? Ljudska reprodukcija uskoro bi mogla zauvek da se promeni

Tokom protekle decenije iznosio sam neka smela predviđanja o budućnosti seksa, piše za BBC Henri Grili, počasni profesor genetike na Medicinskom fakultetu Univerziteta Stanford.

Jedno koje je bilo lako jeste da će ljudi i dalje imati seks još godinama, ali iz drugačijih razloga: jednostavno ga neće toliko upražnjavati da bi pravili bebe.

To ne znači da će pravljenje beba postati zastarelo, već da će tehnologija promeniti načine na koje to radimo. Mogao bi postojati mnogo bezbedniji i lakši način reprodukcije – a seks kakav poznajemo mogao bi nestati.

Sve do pre otprilike jednog veka, ljudi su uvek stvarali embrione i bebe na isti stari, uglavnom nasumičan način – kroz seks. Zatim su neki počeli da koriste veštačku oplodnju, a pre 45 godina i vantelesnu oplodnju. Koliko god da su ove tehnologije bile važne, one i dalje podrazumevaju ljudska jajašca i spermatozoide.

Zahvaljujući tehnologijama matičnih ćelija, to će se, međutim, promeniti.

Veliki pomak biće in vitro gametogeneza (IVG) – pretvaranje ćelija kože u indukovane pluripotentne matične ćelije, a zatim njihovo pretvaranje u jajašca i spermatozoide.

IVG je izuzetno uzbudljiva za milione parova, ali pokreće i neka nezgodna pitanja.

Na primer, ako bismo mogli da pravimo jajašca iz ćelija kože, devedesetogodišnjaci bi mogli postati genetski roditelji. Isto bi važilo i za devetogodišnjake, pobačene fetuse ili ljude koji su godinama mrtvi, ali čije su ćelije bile zamrznute.

Razmotrite i ovo: šta ako bismo mogli da napravimo spermatozoide iz ćelija kože žena, ili jajašca iz ćelija kože muškaraca? To bi uskoro moglo postati stvarnost. Japanski naučnici su 2023. objavili da su napravili jajašca iz ćelija kože mužjaka miša i, koristeći „normalne“ spermatozoide miša, dobili mladunce.

Da ovu ideju odvedemo dalje, šta ako bismo napravili i jajašca i spermatozoide od iste osobe i iskoristili ih za stvaranje embriona?

Vaša „unibeba“ ne bi bila klon, ali bi vam bila genetski bliža nego braća i sestre. Još radikalnija ideja, nazvana „multiparentstvo“, mogla bi uključivati pravljenje embriona od četiri osobe, koji bi se zatim koristili za pravljenje jajašaca i spermatozoida.

Ako se takvo oplođeno jajašce razvije u bebu, dobijate dete sa približno jednakim genetskim doprinosom četiri roditelja – ili osam, ili šesnaest, ili više.

Razvoj tehnologije

Još jedna tehnologija koja bi mogla okončati reprodukciju kakvu poznajemo jeste mogućnost modifikacije DNK embriona. Ciljano uređivanje određenih sekvenci u DNK ćelije postalo je moguće zahvaljujući revolucionarnom alatu, izmišljenom 2012. godine, koji cilja CRISPR (Clustered Regularly Interspaced Short Palindromic Repeats) sekvence DNK.

U novembru 2018. kineski naučnik He Đankui objavio je rođenje dve devojčice čije je embrione „CRISPR-ovao“ ranije te godine. Nažalost, ovaj rad je sproveo u tajnosti, na načine koji su kršili i etiku istraživanja na ljudima i kineski zakon.

Kineski sud ga je osudio na tri godine zatvora, a međunarodna javnost ga je osudila kao odmetnika. (Te prve dve bebe sada imaju više od pet godina, ali Kina nije objavila nikakve informacije o njihovom zdravlju ili genetskom sastavu.)

Kada uređujete DNK u ranom embrionu, menjate DNK u onome što će postati sve njegove ćelije – uključujući njegova jajašca i spermatozoide. Time pravite promenu koja može da se prenosi na potomke tog embriona unedogled.

Najverovatnija upotreba ove tehnologije uređivanja DNK jeste sprečavanje bolesti ili invaliditeta kod dece. Najstrašnija, iako malo verovatna, jeste njena upotreba za stvaranje „superbeba“ koje ne samo da bi imale veće sposobnosti, već bi ih prenosile i na svoje potomke.

Neki smatraju da nikada ne bi trebalo da menjamo DNK svojih potomaka, potencijalno zauvek; drugi misle da to ne treba da radimo sada, jer nije dokazano bezbedno ni efikasno.

Još jedna tehnologija koja bi mogla učiniti seks radi reprodukcije suvišnim jeste razvoj veštačkih materica. Pre više od 90 godina, u romanu Vrli novi svet, Oldos Haksli je predvideo „inkubatore“ u kojima bi se ljudski fetusi razvijali u bocama.

Godine 2017. istraživači su izvestili da su održavali u životu jagnjad rođenu nedelju ili dve ranije u plastičnim kesama ispunjenim tečnošću. Nedavno je Američka agencija za hranu i lekove održala javni sastanak kako bi razmotrila da li, kada i kako pokrenuti ispitivanja ovakvih veštačkih materica na bebama.

Ovi uređaji su, u suštini, rani inkubatori. Mogli bi da pomere granicu održivosti prevremeno rođenih beba za nedelju ili dve, sa (u najboljem slučaju) oko 22 nedelje trudnoće na bliže 20, ali bi ta beba i dalje morala da provede četiri i po meseca razvijajući se u telu žene.

Ovaj napredak mogao bi biti sjajan za prevremeno rođene bebe i njihove roditelje, ali ne bi mnogo promenio za većinu nas.

A šta je sa „pravom“ veštačkom matericom – onom koja bi mogla da primi embrion star šest ili sedam dana i pomogne mu da se tokom devet meseci razvije u zdravo novorođenče? To bi uklonilo ne samo seks iz procesa pravljenja beba, već i trudnoću. Neki bi to pozdravili. Drugi bi, bez sumnje, bili zabrinuti.

Sve ovo možda nije neizvodljivo u daljoj budućnosti. Veliko područje dugoročnih istraživanja danas jeste korišćenje matičnih ćelija za uzgoj ljudskih organa. Fokus je na vitalnim organima za transplantaciju – bubrezima, jetri, srcu – ali ako oni mogu da se uzgajaju, zašto ne i materica?

Zamislite taj organ, uzgojen iz matičnih ćelija žene, povezan sa mašinom koja bi obezbeđivala krv, šećer, kiseonik i sve potrebne hormone, kao i uklanjanje otpada – a zatim u to dodajte embrion. Takva „materica u kutiji“ mogla bi, barem u teoriji, da zameni matericu u telu žene.

Ali da li bi trebalo? Naša deca i unuci će verovatno morati da donesu tu odluku.

Ovo je izuzetno uzbudljivo vreme za medicinu i biologiju. Naše znanje se neverovatno brzo širi. Naša sposobnost da to znanje dobro iskoristimo raste sporije, ali stabilno. Naše razumevanje posledica upotrebe novih tehnologija – i saglasnost o tome kakva ograničenja, ako ih uopšte treba biti – raste još sporije.

Veštačko stvaranje beba nije izuzetak, iako je posebno na jedan važan način. Ja mogu da pristanem na eksperimentalni postupak, prihvatajući rizike zarad potencijalne koristi za sebe ili za nauku. Bebe ne mogu da pristanu; niti to mogu embrioni.

To ne znači da nikada ne treba da koristimo nove tehnologije u reprodukciji, ali znači da treba biti posebno oprezan i temeljno testirati tehnologije kako bi se osiguralo da su bezbedne i efikasne – za bebe.