Doktorka Bašić: Reakcija nadležnih posle tragedija pogrešna, potpuno neadekvatna

"Prva greška koja je napravljena je greška da se istog dana ne proglasi dan žalosti. Ako imate u društvu strašnu tragediju, ali smatrate da zbog te tragedije nije neophodno odložiti košarakašku utakmicu, nego odlažete proglašenje dana žalosti za dan posle, vi društvu šaljete jednu jako negativnu etičku poruku", objašnjava doktorka Bašić.

Ona smatra čak i da košarkaška utamica nije mogla da se odloži, naši košarkaši su trebali da predaju utakmicu, jer se održavanjem iste poslala poruka da je takmičenje najvažnije.
"Vi kažete i toj deci i tim roditeljima pa i celoj zajednici da dečiji život nije toliko vredan i važan. Da u trenutku kada se desi jedna strašna tragedija za sve nas ne treba sve da stane", naglašava Bašić.

Doktorka navodi i da većina ljudi, odraslih osoba, kada se desi nešto strašno poput nedavnih tragedija ima odgovornost da postavja pitanja kakvo smo to društvo postali kada je nešto ovako moglo da se desi.

"Onog trenutka kada nije proglašen dan žalosti nakon što smo saznali za strašnu tragediju u Ribnikaru i kad nije odložena košarkaška utakmica mi smo poslali etičku poruku čitavom društvu. Mi smo poslali poruku o hijerarhiji vrednosti u našem društvu", smatra doktorka Bašić.

Istraživačica antropologije emocija naglašava da je bilo neophodno da se odmah proglasi sedmodnevna žalost i da su škole tog trenutka morale da stanu.

"Mi školu doživljavamo kao sigurno mesto. Kada se desi jedna takva tragedija ta škola više nije takva škola, nego mesto stradanja", smatra ona.

Život mora da krene dalje ali ono što je pogrešna poruka jeste da život mora brzo da krene dalje. Mi treba da damo vremena sebi da najpre obrdimo tu emociju koju osećamo, da je doživimo do kraja, pa tek onda da krene ono što se zove normalizacija, pojašnjava doktroka. 

"Nije problem u tome što život ide dalje, nego je problem u tome što ljudima nakon tragedija kažemo da život treba brzo da krene dalje", ističe Bašić.

Potiskivanje tuge i straha, jačanje besa

Danas se nedovoljno obraća pažnja na emocije i nedovoljno se komunicira njima, generalno, evropsko društvo potiskuje emocije kao što su tuga i strah, objašnjava doktorka.

"Mi obično smatramo da su te emocije znak slabosti. Kod nas se lakše prihvata ispoljavanje emocije besa nego emocije straha i tuga. To smo imali prilike da vidimo u obraćanjima zvaničnika - besne reakcije. Kad se dešavaju stresne situcije da imate javne besne reakcije i u skupštini i u medijima. Kod nas se pogrešno dopušta emocija besa, čak se doneke smatra pokazateljem moći, dok se strah i tuga potiskuje. Mi jesmo tako naučeni. Mi emocije smatramo kao neku iracionalnu silu koja se pojavljuje u nama i da je to nešto što je stvar pojedinca. Uvek postoji interakcija pojedinca i društva, čovek je društveno biće", ističe ona.

Kultura forsiranja pozitivnog stava

Na pitanja "kako ste", odgovara se sa odlično, sjajno, hvala - a to predstavlja društveno poželjne odgovore ili kulturu forsiranja pozitivnog stava, ali i odgovore iz kurtoazije. Doktorka smatra da iskreno na to pitanje treba odgovarati bliskim osobama i profesionalnim terapeutima.

"Emociju moramo da imenujemo, prepoznamo. Bojimo se stigmatizacije, kao nedovoljno funkcionalne osobe, kao iracionalne osobe. Mi moramo da idemo ka humanizaciji našeg društva, mi kada kod govorimo o zdravlju misli se na fizičko zdravlje, a tu svi imaju razumevanja i tu neće doći do stigmatizacije. A kada neko ima psihičke probleme dolazi do stigmatizacije pa čak i u porodici", objanjava ona.

Protesti kao kolektivna empatija

"Krenulo je sa emocijom tuge i emocijom straha. Ja mislim da smo svi mi svesni da živimo u dehumanizovanom svetu i da je ovo bila kap u punoj čaši bola i straha, osećaja nesigurnosti. Srbija je jedno vrlo traumatizovano društvo. Kada se donosila odluka "šta sada", moralo se voditi računa o tome da će veliki broj ljudi biti retraumatizovan ovom tragedijom", naglašava doktorka. 

Ona smatra da su nadležni nakon tragedija trebalo da formiraju stručne timove koji će se baviti time kako i šta dalje.
"Umesto toga mi smo došli da se postavlja lažna dilema da li su nam potrebni psiholozi ili policajci. To je kada gradite kuću da li su ti potrebniji elektičari ili vodoinstalateri. Reč je o potpuno različitim profesijama, dve različite nadležnosti. I jedni i drugi su potrebni. Samo je trebalo da sednemo i da se dogovorimo na koji način ćemo da rešimo ovu novonastalu traumatičnu društvenu situaciju", zaključuje Bašić.