U Srbiji moguća samo "pasivna eutanazija": Koja pitanja otvara slučaj devojke iz Španije - pravo na dostojanstven kraj ili etička dilema

Upozorenje: Sadržaj ove priče može da bude uznemirujući - s obzirom na to da je reč o asistiranom samoubistvu.

Noelija Kastiljo Ramos iz Španije bila je žrtva grupnog silovanja, a nakon pokušaja da zbog toga izvrši samoubistvo, ostala paraplegična i trpela je jake i hronične bolove, pa je zatražila eutanaziju, koja je u toj zemlji moguća.

"Želim da odem u miru i da prestanem da patim, tačka”, navela je.

Njoj je zahtev za eutanaziju odobren 2024, ali je povučen zbog protivljenja oca. Tvrdio je da njeno mentalno stanje utiče na sposobnost donošenja odluke, međutim nakon skoro dve godine sudskih postupaka, španski Ustavni sud odbacio je njegovu žalbu.

Priča devojke iz Španije ponovo stavlja pitanje asistiranog prekidanja života teško bolesne osobe u fokus javnosti - da li je to pravo čoveka koji proživljava fizičku bol da odluči o sopstvenom životu ili ipak nešto što ne bi smelo da bude dozvoljeno?

“Mali broj država legalizovao eutanaziju, ali zainteresovanost raste”

Holandija je prva zemlja u svetu koja je legalizovala eutanaziju 2002. godine, a nakon ove zemlje legalizovale su je Belgija, Španija i Luksemburg, navodi se u izveštaju Evropske unije iz 2025. U ovim državama, da bi eutanazija bila legalna, neophodno je da lekar pacijenta da dozvolu nakon što se ispune određeni kriterijumi (nepodnošljiva patnja pacijenta, promišljen zahtev…) koje kasnije proverava određena stručna komisija.

Nemačka, Italija i Austrija dozvoljavaju samo potpomognuto samoubistvo - lekar obezbeđuje sredstva, ali pacijent sam izvršava čin. Pored toga, nekoliko država Evropske unije radi na zakonodavstvu koje se odnosi na eutanaziju ili potpomognuto umiranje. To su Irska, Francuska, Kipar, Malta, Portugal, Slovenija.

Portugalski parlament je usvojio zakon o tome još 2023. godine, međutim, zbog veta predsednika Portugala i odluka ustavnog suda te zemlje, zakon još uvek nije stupio na snagu, navodi se u izveštaju.

Svetska federacija društava za pravo na smrt (The World Federation of Right to Die Societies) objavila je mapu zemalja o statusu eutanazije i pod kojim uslovima je dozvoljena. Pored pomenutih, kako navode, potpomognuta smrt je dozvoljena u Kanadi, Urugvaju, Kolumbiji, Ekvadoru, Kubi i Novom Zelandu. U Sjedinjenim Američkim Državama i Australiji odluke se donese na nivou država/regiona.

Eutanazija i dalje predstavlja veoma kontroverzno pitanje - u većini zemalja sveta, aktivna eutanazija je zabranjena, a pasivna eutanazija nije dozvoljena, navedeno je u izveštaju.

Međutim, kako je ukazano u izveštaju EP, "zbog promenjenih stavova, napretka u medicinskoj tehnologiji i starenja stanovništva, sve više zemalja ponovo razmatra ovo pitanje". Jedna studija iz 2023. pokazala je da se, kako je navedeno, od 35 zemalja sa visokim prihodima, samo u sve države građani nemaju pozitivniji stav prema eutanaziji. Studija iz 2024. je pokazala da "broj zemalja koje su legalizovale eutanaziju i asistirano samoubistvo raste, a u tim zemljama se i broj ljudi koji ih koriste stalno povećava“.

Kakva je situacija u Srbiji - pasivna eutanazija legalna, aktivna nije

O eutanaziji u Srbiji bilo je reči u prednacrtu Građanskog zakonika, a javna rasprava počela je 2015.

"Pravo na eutanaziju, kao pravo fizičkog lica na saglasni, dobrovoljni i dostojanstveni prekid života, može se izuzetno ostvariti, ako se ispune propisani humani, psiho-socijalni i medicinski uslovi", predviđao je član 86 Građanskog zakonika.

U Srbiji zasad postoji pasivna eutanazija - pravo pacijenta da odbije ili prekine lečenje, što je uređeno Zakonom o pravima pacijenata.

“Pacijent, koji je sposoban za rasuđivanje, ima pravo da predloženu medicinsku meru odbije, čak i u slučaju kada se njome spasava ili održava njegov život. Nadležni zdravstveni radnik dužan je da pacijentu ukaže na posledice njegove odluke o odbijanju predložene medicinske mere, i da o tome od pacijenta zatraži pismenu izjavu koja se mora čuvati u medicinskoj dokumentaciji, a ako pacijent odbije davanje pismene izjave, o tome će sačiniti službenu belešku”, navodi se u članu 17 ovog zakona.

Sa druge strane, lišavanje nekoga života iz samilosti je krivično delo.

"Ko liši života punoletno lice iz samilosti zbog teškog zdravstvenog stanja u kojem se to lice nalazi, a na njegov ozbiljan i izričit zahtev, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina", navodi se u članu 117 Krivičnog zakonika.

Pravnici “Pravnog skenera” su još 2015. govorili za N1, objašnjavajući uslove pod kojima bi eutanazija u Srbiji bila moguća.

"Ako pacijent kaže da želi da se izvrši eutanazija, onda on daje pisanu saglasnost ili predlog da on želi da se to uradi. Formira se komisija, tim stručnjaka koji konstatuju da ne postoji medicinska mera, tretman da mu se može pomoći da mu se olakšaju patnja i bol. Dakle, to je ono stanje kada je pacijent u fazi da su bolovi neizdrživi", rekla je tada Marina Mijatović iz Pravnog skenera.

Portal N1 je poslao upit i Lekarskoj komori Srbije. Pitali smo da li su u prethodnim godinama primali zahteve ili upite pacijenata za eutanaziju u inostranstvu i da li je to zakonski moguće, da li su davali stručne savete o legalnosti traženja eutanazije u inostranstvu, kako tumače pravo pacijenta da odbije lečenje koje produžava život i koje su zakonske i etičke obaveze lekara u tim situacijama, da li lekar mora dokumentovati odbijanje lečenja i kako, kako se Komora stavlja prema konfliktu između pacijenta i porodice, i kakav je stav lekara o aktivnoj eutanaziji. Na pitanja nismo dobili odgovor do objavljivanja teksta.

Kakav je stav crkve

Srpska pravoslavna crkva drži jedinstven stav - da je eutanazija neprihvatljiva. Profesor Bogoslovskog fakulteta Bogdan Lubarbić, u analizi objavljenoj na sajtu SPC, kaže da su ključni razlozi, kako on shvata, rezerva prema problematičnom shvatanju ideje ljudskog života i rezerva prema problematičnom shvatanju ideje ljudskih prava.

“Život je dar od Boga... Otuda imamo odgovornost ne samo pred drugima, već pred božanskim Drugim. Otuda sledi da je život svetinja, što utemeljuje načelo dostojanstva i nepovredivost ljudske ličnosti koja, kao obraz Božiji, jeste i slobodni višedimenzionalni umni subjekt koji pretpostavlja zajednicu sa Bogom i sa drugim ljudima. Otuda ljudski život ima duhovnu svrhu što suštinski uključuje transcendenciju. Rečju, život je neotuđiv dar koji služi tome da se ljudska priroda preobrazi u Hristu zadobijanjem novog načina postojanja”, naveo je profesor.

Problem je i što u slučaju eutanazije, za razliku od samoubistva, osoba traži pomoć nekoga drugog, ukazuje ovaj profesor. Kako navodi, da bi takvo pravo postojalo, druga osoba bi imala dužnost da pomogne, ali to je problematično, smatra profesor, jer nikoga ne možemo obavezati da ubije drugog.

Kada govorimo prednacrtu Građanskog zakonika u kojem se pominje eutanazija, crkva je bila uključena u raspravu, ali Prednacrt nije predviđao da se eutanazija legalizuje uz saglasnost crkve.