Imate stalni strah od bolesti - kada je vreme da potražite pomoć

Jedan od paradoksa našeg vremena je hipohondrija. Taj uporni strah od bolesti i smrti, koji izaziva beskrajnu patnju kod ne baš zanemarljivog dela odrasle populacije - prema nekim procenama oko 20 do 30 odsto, pokreće vrtlog konsultacija, dijagnoza i terapija koje zapravo nemaju smisla, piše Živim.hr.

Hipohondrija dovodi do nedostatka poverenja u sopstveno telo i um uprkos preventivnoj medicini, kontinuiranoj medicinskoj brizi, dijetama.

Sve nas karakteriše egzistencijalna teskoba i to je normalno. Svesni smo svoje ranjivosti i prolaznosti, znamo da se možemo povrediti ili razboleti i da, pre ili kasnije, moramo umreti.

Zanimljivo je da napredna medicinska briga koja nam je danas dostupna ne ublažava tu svest o našoj krhkosti.

Mi se danas borimo između dva suprotstavljena elementa: s jedne strane postoji ta psihološka osnova koja nas stalno podseća na našu nemoć kao smrtnika, a s druge strane postoji taj savremeni mit o svemoćnoj medicini koji nam govori da se sve može izlečiti i rešiti i da osoba može zauvek biti zdrava i mlada.

Ta kontradikcija pojačava i dramatizuje poruke neefikasnosti ili neuspeha koje možemo dobijati od sopstvenog tela. Jer, ako želimo da budemo zauvek potpuno zdravi, jasno je da nas prehlada plaši, temperatura od 39 stepeni nas izluđuje, a bolovi u zglobovima izazivaju paniku.

"Teskobu zbog bolesti pogoršava činjenica da su u moderno doba nestale veze porodične i društvene solidarnosti koje su hiljadama godina karakterisale ljudsku vrstu" objašnjava psihoterapeut Nikola Gezani, autor eseja „Hipohondrija”.

Šta se događa kod hipohondrij

Anksioznost postaje prekomerna i prelazi određene sigurnosne granice, postajući patološka. Taj poremećaj ima različite stepene intenziteta, ali u velikoj većini slučajeva reč je o neurozi koja podjednako pogađa oba pola i stavlja nas u stalno stanje straha za sebe, ali i za naše voljene.

"Samo u malom procentu prerasta u oblike psihoze, slične delirijumu, koji su mnogo ozbiljniji", kaže dr Gezani, ističući da hipohondriju karakteriše uznemirujuća i preterana pažnja prema najmanjim signalima tela.

Čak i samo blaga bol u stopalu, brži otkucaji srca ili loše varenje mogu izazvati beskrajnu patnju i navesti osobu da neprestano luta od lekara do lekara, ponavlja pretragu za pretragom i zahteva terapiju za terapijom.

Osećamo se veoma bolesno i, kako kaže psihoterapeut, ne shvatamo dve osnovne stvari: s jedne strane, naše telo stalno emituje signale svog prisustva i normalno je da je njegova aktivnost promenljiva, a s druge strane, stalno svoje telo opterećujemo, forsiramo i stavljamo na probu svojom ishranom, neaktivnošću i načinom života uopšte.

"Posledica su ti alarmi koje nam ono s vremena na vreme šalje i koji su savršeni fiziološki pokazatelji. Oni ne moraju ukazivati ni na šta ozbiljno, već uglavnom ukazuju na to da treba da stanemo, odmorimo se, jedemo drugačije...", kaže dr Gezani, dodajući da nam telo stalno govori jer je ono važan deo psihe.

Strah od gubitka bliskih ljudi

Patofobija zapravo nije samo egocentrična. Dr Gezani napominje da je čak polovina onih koji pate od nje izuzetno zabrinuta da će se razboleti članovi njihove porodice, partneri ili prijatelji. Ono što izaziva patnju jeste pomisao na "gubitak" ljudi od kojih zavise za svoju fizičku i mentalnu dobrobit, što je zapravo egocentrizam u pravom smislu reči.

Mladost nije hipohondrična

Teško je pronaći hipohondrično dete ili adolescenta. Oni su previše neupućeni u život ili previše samouvereni da bi razmišljali o njegovim rizicima i strahovali za svoje zdravlje. Hipohondrija se javlja kod onih s osećajem odgovornosti prema životu (početak rada, osnivanje porodice), a time i većom osetljivošću na egzistencijalnu ranjivost.

"Rekao bih da se u proseku javlja od 25. godine nadalje, a rizik za pojavu, paradoksalno, opada od osamdesete nadalje, iako tada postoji direktnije suočavanje s krhkošću i prolaznošću tela", kaže dr Gezani.

Jesam li hipohondar?

Vrlo je jednostavno zapravo prepoznati kod sebe hipohondriju. Ona je prisutna ako je zdravlje naša dominantna briga.

Teško je živeti s takvom opsesijom, ali mnogi ljudi se ili stide da to priznaju ili misle da je to normalno.

"Hipohondrija je zapravo stalna krađa vitalnosti, osoba je opljačkana za svoju energiju i pažnju prema mnogim drugim aspektima stvarnosti", smatra dr Gezani, dodajući da se s njom može živeti samo ako je logična i epizodna.

Na primer, ako se bojite svaka tri ili četiri meseca kada imate lekarski pregled ili zato što se partner ne oseća dobro, to je u granicama normale. To je strah opravdan tom egzistencijalnom teskobom koju svi imamo. Međutim, ako duže vreme ne mislimo ni na šta drugo, tada bi trebalo potražiti stručnu pomoć.

"Ako se, na primer, poznanik stariji od 60 godina razboli i mi stalno pričamo samo o tome, nalazimo se u stanju poremećaja. Kao i ako idemo kod lekara svake nedelje ili imamo tri lekara kojima odlazimo jer nikome ne verujemo ili se stidimo svojih zamišljenih bolesti. To je tada anksioznost koju treba tretirati kao i svaku drugu bolest", poručuje psihoterapeut.

Ponekad mogu biti potrebni i lekovi

Ako je patološka anksioznost samo povremena, odnosno događa se jednom ili dva puta godišnje, najjednostavniji bihejvioralni pristup jeste da se taj "crv u glavi" stavi po strani i da se osoba usmeri na druge interese koji su joj važni. Međutim, kada anksioznost pređe određenu granicu, to više neće biti dovoljno, već treba intervenisati psihoterapijom ili, u najtežim slučajevima, psihofarmakologijom.

Psihoterapija ima važnu ulogu jer nam pomaže da slušamo telo. Na primer, neke osobe pate od hipohondrijskih poremećaja jer zapravo previše iscrpljuju sebe. Stalno rade ili su u previše restriktivnim režimima ishrane ili mnogo zahtevaju od sebe kroz svakodnevne intenzivne treninge, a ipak ignorišu poruke protesta koje im telo šalje.

"Kada ti znaci postanu jači i izraženiji, uspaniče se i tada nastupa hipohondrijska kriza. Mnogi su zapravo opsednuti efikasnošću i veruju da bi telo trebalo da bude mašina koju treba gurati do maksimuma. Međutim, to nije slučaj i, pre ili kasnije, ono će prestati da funkcioniše", upozorava dr Gezani.

Osećaj krivice

Kako kaže psihoterapeut, s tim je povezan i osećaj krivice kod pojedinaca koji krše određeno pravilo, rade sve što žele u nekom trenutku ili se upuštaju u abnormalno ponašanje.

Svesni su da krše prirodne granice, ali njihov strah ne vodi ih ka ispravljanju takvog ponašanja, već samo ka još većoj teskobi.

Tose jasno vidi kod onih koji puše, zloupotrebljavaju alkohol ili uzimaju droge: u određenom trenutku "polude" kada se suoče sa simptomom koji je samo posledica onoga što rade.

"Moramo shvatiti da telo ima svoju mudrost koju savest ne može i ne sme da ignoriše. Kada bismo svi više obraćali pažnju na znakove upozorenja koje nam šalje, umesto da ih guramo pod tepih, imali bismo mnogo manje hipohondrijske anksioznosti", zaključuje stručnjak.