Mozak sa "47 otvorenih tabova": Kako izgleda život odraslih osoba sa ADHD-om i autizmom

Lea Ivančić Žic Peša, koja je napisala prvu knjugu o ADHD i autizmu na prostoru Balkana kaže da u detinjstvu, posebno kod dečaka, ADHD neretko izgleda kao vidljiva hiperaktivnost: dete trči, ne može da sedi, prekida.

"Kod odraslih ta hiperaktivnost postaje internalizirana: nemiran mozak, beskonačna unutrašnja buka, nemilosrdno skakanje s misli na misao, osećaj da ne možete da ugasite glavu. Telo možda sedi mirno, ali um je vrlo nemiran kao da je istovremeno otvoreno na desetine tabova", objašnjava ona.

Kod autizma u detinjstvu, podseća, fokus je na kašnjenjima u razvoju govora i socijalnih veština.

"Odrasle autistične osobe, posebno žene, mogu da budu verbalno vešte i socijalno naučeno kompetentne, ali iza toga stoji ogroman napor. Socijalne situacije nisu intuitivne, već su naučene, uvežbane, skriptirane. I svaka od njih iscrpljuje. Odrasli s oba stanja često se bore s izvršnim funkcijama: planiranje, pokretanje zadatka, upravljanje vremenom, prelaz između aktivnosti", kaže Lea za portal N1.

Zašto se dijagnoza otkriva tek u odraslom dobu?

Dijagnostički kriterijumi, kako kaže, su dugo bili pisani za dečake, stoga su žene i devojčice ostajale ispod radara.

"Inteligencija i snalažljivost je maskirala teškoće: pametna osoba nauči da kompenzuje i dugo može da funkcioniše iznad praga vidljivosti. Simptomi su atribuirani nečem drugom, najčešće anksioznosti, depresiji, „karakteru" ili su jednostavno normalizovani", objašnjava psihoterapeutkinja.

Tranzicije su, ističe, česti okidači za dijagnozu: odlazak na fakultet, prvi posao, majčinstvo, razvod tj. trenuci kad spoljašnja podrška nestaje i mozak mora sam da održava sistem koji nikada nije bio dizajniran za to.

Problemi s kojima se odrasle osobe suočavaju

Lea objašnjava da je najuočljivije narušeno upravljanje vremenom i odlaganje obaveza, ne iz lenjosti, nego jer je pokretanje zadatka neurološki težak proces kad nema dovoljno dopamina.

"Haos u organizaciji svakodnevice: zaboravljeni termini, izgubljene stvari, nedovršeni projekti. Emocionalna reaktivnost i teškoće u odnosima. Hronični umor od maskiranja. Osećaj da uvek zaostaju za ostatkom sveta, čak i kad su objektivno sposobni", opisuje osećanja Lea.

Uticaj na fizičko zdravlje žena

Neurodivergentnost koja je krovni pojam za mozgove koji se razvijaju i funkcionišu drugačije od statistički „tipičnog" imaju uticaj i na fizičko zdravlje.

"Hormonalni ciklusi direktno utiču na ADHD simptome. Estrogen modulira dopaminski sistem, pa mnoge žene primećuju dramatično pogoršanje u predmenstrualnoj fazi, perimenopauzi ili postpartum periodu. To je razlog zašto mnoge žene dobijaju dijagnozu upravo u tim životnim fazama. Uz to: hronični bolovi, problemi sa spavanjem, gastrointestinalni problemi, imunološke teškoće i veća prevalencija autoimunih bolesti je kod autističnih žena", kaže Lea.

Koliko su terapija i lekovi važni

Psihoterapeutkinja kaže da obe stvari imaju ulogu, ali nije svaka prikladna za svakog.

"Lekovi kod ADHD-a (stimulansi poput metilfenidata ili amfetamina) mogu biti transformativni za mnoge odrasle, posebno kad su godinama funkcionisali bez podrške. Nisu čarobno rešenje, ali mogu stvoriti prozor u kom je moguće graditi strategije", savetuje.

Psihoerapija je, s druge strane, neophodna za rad na sramu, narušenoj slici o sebi, obrascima odnosa, naučenoj bespomoćnosti, kompleksnim traumama koje su se nakupile kroz godine neprepoznavanja. Za autistične osobe posebno je važna terapija koja ne pokušava da „normalizuje" nego razume.

Kako prepoznati razliku između ADHD-a i anksioznosti ili depresije?

Ovo stanje se neretko meša sa stanjima poput anksioznosti i depresije, a Lea dalje objašnjava razlike.

"Kod anksioznosti, briga je uglavnom fokusirana na budućnost. Kod ADHD-a, anksioznost je često difuzna, vezana uz neuspeh u funkcionisanju („opet sam zaboravio/la ", „opet kasnim"). Kod depresije, gubitak zadovoljstva i osećaja smisla u svemu je centralna tema. Kod ADHD-a, osoba može biti potpuno aktivirana oko onoga što je zanima, ali u nemogućnosti da se oko istih pokrene i tada nema simptoma depresije. Taj kontekst - zavisni karakter je ključan dijagnostički znak", kaže ona.

Razlikovati ih zahteva detaljan razvojni anamnestički razgovor i interdisciplinarnu saradnju psihologa, psihijatara i logopeda i edukacijskih rehabilitatora. Simptomatska lista nije dovoljna.

Kako izgleda svakodnevica s ADHD-om iznutra?

Lea je na primeru pokušala da objasni kako izgleda jedan dan osobe sa ADHD-om.

"Zamislite 47 tabova otvorenih u brauzeru mozga i ne možete da zatvorite nijedan. Svakia je nekako važan. Nekad ih možete navoditi brzo i efikasno. A nekad kliknete pogrešan tab i izgubite se u njemu dva sata. Vreme je apstraktno, postoji „sad" i „ne-sad". Rokovi postoje teorijski sve dok ne postanu hitnost, a onda se aktivira adrenalin koji jedini može pokrenuti sistem. Emocije su intenzivne i brze. Frustracija može biti naizgled neproporcionalna jer za mozak s ADHD-om ta kap zaista preliva punu čašu", kaže psihoterapeutkinja.

Ona dodaje da postoje trenuci hiperfokusa koji su gotovo magični.

"Kada nešto uhvati pažnju na pravi način, mozak s ADHD-om može biti neverovatno produktivan, kreativan i strastveno prisutan. To je paradoks koji zbunjuje i okolinu i samu osobu", kaže Lea Ivančić Žic Peša.

Prednosti i snaga osoba s ADHD-om

S druge strane isti mozak koji stvara probleme u linearnim zadacima donosi izuzetne snage u pravim kontekstima.

"Kreativnost i lateralno mišljenje stvara veze između ideja koje drugi ne vide. Hiperfokus kao sposobnost potpunog uranjanja u ono što nas zanima kad je aktiviran. Empatija i intuicija, razvijeni delom iz nužde, ali duboko prisutni. Strast i posvećenost kad je nešto autentično važno. Direktnost i autentičnost. I jaka otpornost. Osoba koja je ceo život funkcionisala u sistemu koji nije za nju, i dalje funkcioniše. To je snaga, čak i kad izgleda kao borba", opisuje sagovornica.

Kako društvo i radno okruženje mogu biti prilagođeniji?

Promene ne moraju, kako kaže, da budu ogromne da bi bile značajne.

"Fleksibilno radno vreme i hibridni rad. Jasna, pisana komunikacija umesto isključivo verbalnih smernica. Mogućnost tihih radnih prostora. Na nivou kulture: razumevanje da neko ko kasni ne poštuje manje, možda se samo drugačije bori s tranzicijama. Da neko ko ne gleda u oči možda sluša pažljivije nego ikad. Da neko ko traži jasne instrukcije nije nesamostalan i bezobrazan, nego komunicira svoju potrebu za jasnoćom", samo su neka od olakšica za neurodivergentne osobe u radnom okruženju.

Za kraj Lea podseća da neurodivergentni mozgovi, u pravim uslovima, donose upravo ono čega nema dovoljno: originalnost, hrabrost u mišljenju, i sposobnost da vide ono što drugi ne vide.