I dalje se poriče da se nešto desilo na studentskom protestu u Beogradu 15. marta, dok ljudi koji su bili prisutni tvrde da jeste bilo spoljnog delovanja i da su imali iste ili slične simptome. Klinički psiholog Goran Tomin je to što se dogodilo nazvao traumatskim događajem, iz više razloga.
To što se desilo na studentskom protestu u Beogradu 15. marta može se sa sigurnošću nazvati traumatskim događajem, zbog toga što se dogodilo naglo i u trenutku kada su ljudi bili fokusirani na nešto sasvim drugo, na svoj unutrašnji svet, na pomen stradalim žrtvama u Novom Sadu, smatra klinički psiholog i psihoterapeut Goran Tomin.
Kao drugo, „kontekst u kojem se to dešava je nešto što dodatno pojačava traumatski efekat tog događaja“.
Zatim kao treće navodi da je to traumatski događaj zbog toga što ljudi nisu znali šta ih je snašlo.
„To je bilo nešto neobjašnjivo. To je bilo nešto što je moglo da se oseti, da se čuje , ali ne i da se vidi, samim tim je bilo zastrašujuće“, kaže Tomin za N1.
On dalje objašnja: „Po onome što su efekti tog događaja, mi koji se bavimo ovim poslom, možemo da prepoznamo elemente traumatskog i po našem radu koji podrazumeva integraciju te traume, onda znamo kako možemo to da tretiramo“.
Psihološka podrška je važna, ali je izostala
Bilo bi dobro da može da se organizuje psihološka podrška osobama koje su doživele traumu te večeri.
„Prema mom mišljenju to je nešto što treba da urade zdravstvene institucije, one koje su primarno dočekale te pacijente, pošto se javio veliki broj ljudi na Urgentni centar. Osim objektivnih tegoba koje su imali ili preloma, nešto je trebalo raditi i sa stanjem šoka, odnosno njima je trebalo da se bavi i psihološki“, rekao je.
Naravno da bi sve to bilo dobro, smatra Tomin, „ali ako imate predstavnike zdravstva, najviše državne činovnike iz zdravstva koji negiraju da se bilo šta dogodilo, ili neke iz uprave Urgentnog centra koji takođe negiraju, onda ne možete da očekujete da će oni da se zaista bave onim što bi bilo najhumanije u tom trenutku“.
Posledice traumatskog događaja
Posledice traumatskog događaja mogu da se osete odmah, kaže Tomin, nije potrebno da prođe neko vreme.
„Poteškoća može da nastane odmah, ali može da se dogodi i odložena reakcija, dakle neka vrsta fobične reakcije izazvane tim događajem, onda imamo nešto što liči na posttraumatski sindrom – to je kada se pribojavate da tako nešto može opet da se desi ili se pribojavate bilo čega sličnog, ako se neki sličan zvuk čuje ili tako nešto iznenadno u budućnosti da ćete odmah pomisliti da se ponovo događa“, objašnjava klinički psiholog.
On dalje dodaje da jedan deo ljudi sigurno može da ima strah da se ponovo okupi, ali onda govorimo o tome da su ti ljudi psihički oštećeni od već doživljenog, odnosno povređeni, i samim tim ne žele više da se izlažu takvim situacijama.
„Na primer, voleli bi da odu ponovo na protest, ali se osećaju preplavljeno strahom i na neki način postaju disfunkcionalni u odnosu na ono kako bi želeli da žive“, smatra Tomin.
Postoji jedan eksperiment, veoma poznat u nauci, a reč je o eksperimentu sa malim Albertom, koji objašnjava kako dolazi do širenja straha. na sve slične draži, a ne samo na onu osnovnu koja je izazvala tu reakciju.
U kom trenutku bi trebalo potražiti stručnu pomoć?
Kako Tomin navodi, ne mora da se čeka na stručnu pomoć.
„Ako osoba oseća bilo kakvu nelagodu ili strah od budućih sličnih događaja ili neku vrstu pojačane anksioznosti, bilo kakvu vrstu uznemirenosti, može odmah da se javi za pomoć“, ističe psiholog i dodaje da nikako nije preporučljivo samolečenje, i uzimanje lekova na svoju ruku.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare