Nakon tragedije u Novom Sadu kada se nadstrešnica železničke stanice obrušila na ljude koji su čekali prevoz ustanovljeno je da je stradalo 14 osoba, među njima su i deca, a tri osobe su povređene, one su i dalje u kritičnom stanju. U ovom trenutku najteže je najbližima nastradalih i povređenih, ali je i ceo narod pogođen.
Ono što nemamo jeste sistemski odgovor na ovakve tragedije. Psihološka pomoć je nešto što je sada neophodno, kako članovima porodica nastradalih, tako i svima nama.
Psihološka prva pomoć je od velikog značaja
Kako za N1 navodi Goran Tomin, klinički psiholog i psihoterapeut, prvi korak je informisanje porodica koji su izgubili svoje bližnje, dakle tačno, precizno i kompletno informisanje o svemu što se dogodilo – „to je porodicama najvažnije“.
On dodaje da ovakve informacije saopštavaju nadležne službe, poput zdravstvenih ustanova, spasilačkih ekipa, tačnije oni organi koji su bili prisutni tokom spašavanja. To bi bila prva psihološka pomoć.
„Kasnije dolazi period tugovanja i žalovanja, to već izlazi iz domena psihološke prve pomoći“, kaže Tomin.
U periodu dok taj šok traje, dok se ne završe sve potrebne procedure, važno je da se najbliži ne uznemiravaju.
„Ne možete nekog ko je izgubio dete da pitate kako se oseća. To je uznemiravanje porodica. Ne bi trebalo da kada izađu na ulicu, do prodavnice, da zatiču naslovne strane sa slikama svoje dece i unučića. To je nešto što je apsolutno nedopustivo, to ih stalno retraumatizuje. Treba ljude pustiti da tuguju u miru, jer je to privatna, intimna stvar“, naglašava Tomin.
Kada bi trebalo da zatražimo psihološku podršku?
Osobe koje su izgubile svog bližnjeg mogu same da donesu odluku da se jave psihologu i individualno je kada će taj trenutak doći, tu ne postoji najbolje vreme.
„Neki će se javiti odmah, neki neće nikada. U svakom slučaju od faze tugovanja zavisiće i način rada. Dosta zavisi i od porodica, neke su veće, neke su manje, tim manjim porodicama će biti teže“, navodi Tomin i dodaje da je pitanje da li oni, koji su zbog tragedije ostali sami, imaju nekog ko će da ih obiđe i na dnevnom nivou progovori neku reč sa njima.
Ovu vrstu pomoći mogu da pruže i osobe koje nisu psiholozi, ali su obučeni za pružanje psihološke prve pomoći. To mogu da budu volonteri amateri, kao što ima Crveni krst.
Nema sistemskog odgovora
Nažalost, do sistemskog odgovora, kada su ovakve tragedije u pitanju, se nije došlo, uprkos apelima. U situacijama poput ove udruženja psihologa su nudila podršku.
„Kada su bile poplave 2014. godine, mi smo se samoinicijativno organizovali, apelovali smo na vladu da nas angažuje i kada je izbila pandemija, jer mi imamo sve i znamo kako se to radi. Nikada nismo dobili odgovor“, kaže psiholog i dodaje da je kada je bio u pitanju Ribnikar, situacija bila malo bolja u tom smislu, neki sistemski odgovor je postojao. Ali sada ga opet nema.
Ova tragedija, kao ni ona u Ribnikaru imaju sličnosti u smislu da to ne očekujete, kada pošaljete dete u školu ili kada student krene iz jednog grada u drugi vozom.
„To su situacije koje duboko podrivaju osećaj bezbednosti i na na taj način smo svi pogođeni, sekundarno, primarno su to porodice“, smatra psiholog.
Zbog svega ovoga, kako kaže sagovornik N1, je važno da imamo sistemski odgovor, jer svako može da se oseti uznemireno i da ne može sam to da prevaziđe, i da onda imamo na neki način sistem podrške.
Društvo psihologa Srbije, kao referentna ustanova, strukovno udruženje, jeste odmah organizovalo pružanje psihološke pomoći i podrške nakon tragedije u Novom Sadu. Oni su dali zvaničnu objavu na svom sajtu da su tu, kome bude trebalo, da može da se prijavi na [email protected] radi dogovora o terminu i načinu rada.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Budi prvi ko će ostaviti komentar!