Šta je muzikoterapija i kako pomaže?

Sa njim je razgovarala doktor muzike i komunikacija, novinarka iz SAD Ivana Bandić.

Dr Aigen, recite nam - šta je zapravo muzikoterapija?

Šta je muzikoterapija? To je pitanje koje mi je postavljano i na koje sam odgovarao poslednje 42 godine, otkako sam otkrio muzikoterapiju. Reći ću vam nekoliko stvari, ali ću se ograničiti na Sjedinjene Države. Jer, iako postoji širok spektar praksi u ovoj zemlji, ne želim automatski da pretpostavljam da se ono što vam govorim odnosi na na svet uopšte. Dakle, muzikoterapija je prilično mala profesija, možda ima 10.000 ovlašćenih muzičkih terapeuta u zemlji. Ali za tako malu profesiju, spektar prakse je neverovatno širok, od rada sa trudnicama na muzičkom porođaju do rada u domovima za palijativnu negu i sa licima ožalošćenim zbog gubitka bližnjih. Takođe, lepeza osoba sa kojima rade muzikoterapeuti je neverovatno široka, od onih kojima je potrebno ublažavanje stresa u korporativnom okruženju do osoba sa minimalnim stanjem svesti, čak i u komi, i slično. Ovim samo želim da vam napravim mali uvod da bih pojasnio kontekst.

Nekoliko minuta priče o muzikoterapiji može samo da zagrebe površinu enormno široke oblasti primene. Slično tome, za tako malu profesiju postoji širok spektar metoda ili pristupa.

Neki su mnogo više na naučno-medicinskom planu, a drugi su mnogo više na kreativnom i improvizacijskom i psihoterapeutskom kraju spektra. Dakle, imate muzikoterapeute čiji je rad medicinske prirode koja je više rehabilitaciona, zatim ljude koji rade na ublažavanju bola korišćenjem muzike, da bi pacijenti koristili manje lekova za umirenje bolova.

To bi bila tipična medicinska primena. Onda imamo stvari koje su više rehabilitacione prirode, na primer, ako je neko imao povredu mozga ili moždani udar i oporavlja motoričku funkciju ili govor. Onda postoji oblast onoga što zovemo didaktička muzikoterapija ili psihoedukativna muzikoterapija, gde muzikoterapeuti rade u školama sa učenicima kako bi im pomogli da razviju kognitivne konstrukcije kroz muziku.
A onda na drugom kraju spektra, imate psihoterapeutsku oblast, imate muzikoterapeute koji se obučavaju da se time bave. U SAD, muzikoterapeuti moraju da budu iskusni, vešti muzičari. Znači muzikoterapeut ne može da bude socijalni radnik ili psiholog ili psihijatar koji tek tako donese neki muzički snimak i pušta ga.

Muzikoterapeuti u SAD moraju da imaju minimalne kompetencije kada je reč o pevanju, gitari, klaviru i udaraljkama. Zamisao je da budu u mogućnosti da obezbede muziku koja je potrebna širokom spektru klijenata. Druga stvar je da muzikoterapija uglavnom nije prvenstveno muzika za ljude, već muzika sa ljudima. U najvećoj mogućoj meri, muzikoterapeuti dovode svoje klijente u situaciju aktivnog pravljenja muzike. Naravno, pitaćete me kako mogu to da postignu. Jer, nije svako muzičar.

Pa, prvo, mnogi muzikoterapeuti rade sa svojim klijentima kroz pevanje. Mnogi ljudi uživaju u pevanju, a da nisu školovani ili vešti muzičari. Ali i u muzikoterapiji koristimo mnogo visokokvalitetnih instrumenata koji su veoma korisni i ekspresivni ali koji ne zahtevaju mnogo veštine i treninga za sviranje. Na primer, klavir, ili možda bubnjeve, cimbale, gongove, zvona, instrumente koji ne zahtevaju dugogodišnje učenje i vežbanje, tako da ljudi mogu samo da priđu, sednu i zasviraju i sastave nešto što zvuči prijatno. Dakle, u najvećoj mogućoj meri, muzikoterapija u ovoj zemlji je muzika sa ljudima, a ne za njih.

Doktore Aigen, da li biste muzikoterapiju nazvali medicinskom disciplinom?

Mislim da bih to radije nazvao zdravstvenom disciplinom, jer postoje određeni aspekti medicinskog modela koji ne odgovaraju svim praksama muzikoterapije. Kod nekih muzikoterapeuta postoji model koji se zove neurološka muzikoterapija koja bi mogla da se nazove medicinskom praksom.

Međutim, mnogo je nas koji radimo na drugom kraju spektra, koji u muzičkoj terapiji više volimo da to zamišljamo kao neku vrstu saradnje. Volimo da upoznajemo ljude, saznamo koji je njihov afinitet prema muzici i radimo kao partneri. Takođe, muzička medicina nije prikladna metafora za muziku, jer ako malo bolje razmislite postoje izuzeci, ali većina ljudskih tela će reagovati vrlo slično na neki lek, penicilin ili tako nešto, na primer. Ali kod muzike nije tako.

Način na koji ljudi reaguju na neko muzičko delo, na primer, u velikoj meri je određen ličnom istorijom, iskustvom, preferencijama, vrednostima, kulturom ili time kako se osećaju tog dana... Mislim da je neprikladna metafora reći da je muzika kao medicina, jer na muziku ne postoji univerzalna reakcija kao na primer na lek, ili kod hirurškog zahvata.

Da li muzikoterapija može da zameni klasične terapijske seanse?

To je stvarno dobro pitanje. Kada je muzička terapija prvi put nastajala četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka u Americi, mislim da su ljudi shvatili da je to zaista dobro za ljude koji su ili neverbalni, ili su povučeni ili stidljivi ili toliko istraumirani da ne mogu da pričaju o tome. Tako je u početku muzička terapija smatrana kao dobra za ljude koji ne mogu da se podvrgnu verbalnoj psihoterapiji. Mislim da sada kada je profesija u ovoj zemlji ustaljena već 75 i više godina i da je sazrela, ljudi je posmatraju kao nešto što nudi mogućnosti čak i za funkcionalne odrasle osobe kao što smo vi i ja i kojima je potrebna terapija. Ali ima mnogo ljudi koji su sedeli i pričali o svojim problemima i konfliktima godinama i nisu postigli ništa. I tako akciona terapija, kao što je muzikoterapija pomaže osobi da otvorenije otelotvori svoja osećanja. I zato bih rekao da muzikoterapija ne menja tradicionalnu psihoterapiju, ali nudi alternativu za određene osobe, alternativu koja bi u mnogim slučajevima mogla da bude delotvornija od čisto verbalne psihoterapije same po sebi.

Nedavno se desio veoma tužan događaj u Beogradu, u Srbiji, mojoj zemlji, konkretno u masakru u osnovnoj školi, 13-godišnji dečak ubio je devet učenika i ranio još devet. Ubijen je i radnik obezbeđenja. Bilo je stvarno tužno i cela nacija je stvarno uznemirena. Da li mislite da je muzička terapija nešto što bi moglo da pomogne deci koja prisustvovala tome i, koja su videla kako im drugari iz razreda stradaju? Na koji način? Kada je vreme za to? Imate li iskustva i kako bi to funkcionisalo u SAD? Koja bi bila standardna procedura za to? Kako se pomaže deci?

Da, postoji nešto u našoj oblasti, u našoj profesiji, što se zove društvena muzička terapija kada se radi sa većim grupama ljudi, ako se u društvu ili zajednici desilo nešto traumatično. Tu stupaju na scenu muzikoterapeuti, a bilo je, nažalost, puno potrebe za time u Americi. Da ne ulazimo sada u to. Lično mislim da je ovo verovatno jedno od najtežih, najizazovnijih, traumatičnih iskustava koje ljudsko biće može doživi. Svedočiti nasilju nad svojim prijateljima, porodicom, najbližima na bilo koji način. Dakle, da sam muzički terapeut i da me pozovu da pomognem u toj situaciji, prvo bih rekao - neću samo da dođem, odradim nešto i odem. Ako želite da planirate održivi tok lečenja sve dok dok postoje ljudi kojima je to potrebno, hajde onda to i da uradimo, jer onda možemo da da ne žurimo, da polako počnemo i uhodamo se, i možemo da pomognemo ljudima da preguraju različite faze kroz koje prolaze. Takođe, rekao bih da ne želim da se pojavim i radim sa 15 ili 20 ili 30 ljudi. Hajde da radimo u manjim grupama. Dovedimo ljude, decu u manjim grupama, najviše sedmoro ili osmoro. Hajde da se predstavimo, da vidimo kako su ti ljudi i da im ne kažemo u startu „ovde da ti pomognem sa tvojim osećanjima u vezi sa onim čemu si upravo prisustvovao“, zar ne? Možete se pozabaviti nečijim psihičkim i mentalnim zdravljem i dobrobiti bez da obavezno morate da se predstavite kao neko ko dolazi da se bavi nečim.

Da se ja pitam, ja bih došao, prijavio se, rekao „Zdravo, ja sam Ken, ja sam muzički terapeut, to znači da dolazim i pravim muziku sa ljudima, to im pomaže sa onim što osećaju u nekom trenutku, imam neke instrumente ovde, i možda ćemo ih svirati danas, ali hajde samo da čujemo kako se svako danas oseća. Tako da na neki način, iskoristite vreme da „pročitate“, odnosno protumačite emocionalnu klimu, i onda odredite dalje korake, na primer, možete da radite grupno iskustvo pisanja pesama, ili možda improvizaciju na udaraljkama, da bi ljudi mogli da sviraju i oslobađaju osećanja, a da ne moramo to precizno da etiketiramo, bez potrebe da neko kaže, na primer, „eto ovako se osećam pošto mi je drug ubijen“ i slično.

Ideja je da ponekad možete da oslobodite napetost i anksioznost direktno kroz muziku ili tugu i to i dalje ima terapeutsko dejstvo, bez ozbira da li stavljate etiketu na to ili ne, zar ne? A ponekad u smislu traume, teorija o tome o tome kako se postupati sa ljudima sa traumom u poslednje vreme, odnosno poslednjih godina, se promenila. Ljudi su nekada mislili, „pa, moramo da pričamo tome šta se desilo da bi neke emocije mogle da izađu na površinu.“ Neke novije teorije kažu da bi to moglo da dovede po ponovno traumiranja, odnosno ponovog proživljavanja traume, tako da je poslednja stvar koju želite je da ljudi pričaju o tome.

Neki ljudi će jednostavno stvarno želeti ili morati da pričaju o tome. Kod dece, njihovi, da ih tako nazovemo „resursi“ su mnogo drugačiji i imaju tendenciju da rade stvari na simboličnijem nivou za početak, a ne na konkretnom planu. Opet, zavisi od uzrasta. Petogodišnjak i dvanaestogodišnjak su veoma različiti.

Ali mislim da ideja nije da se tek tako pojavimo sa nekakvim planom, već da planiramo kontakt u kontinuitetu, da imamo mogućnost da, ako je neko posebno potresen, da terapeut ima mogućnost da posmatra ljude kao pojedince u takvoj situaciji. I tako, dakle, dolazite sa planom i rešenjima za nepredviđene situacije i idejom da utvrdite da li i kada bi u datoj postavci stvari mogla da se koristi muzička terapija.

Da li muzička terapija postoji u školama u SAD? I koje su standardne procedure u primeni muzikoterapije u školi?

Mislim da ima veoma malo muzikoterapije u većini državnih škola. Ono što se češće dešava je da privatne škole, koje nemaju ograničenja kao državne, angažuju muzikoterapeute, posebno za decu sa više smetnji ili autizmom ili sa emocionalnim poteškoćama, jer smatraju da tradicionalna terapija razgovorom zaista nije preporučeni tretman za decu. Prednost muzikoterapije, i mislim da je to tačno, posebno za decu, ali i za sve, zaista, jeste da pacijent ne oseća da je na bilo kakvoj terapiji. Već to jednostavno shvata kao vreme za muziku.

I tako, ako imate pedijatrijsku bolnicu na primer, a dete čeka na operaciju, svako ko uđe u detetovu sobi radi nešto bolno tom detetu, nekakav bolan zahvat, ubacuje iglu, daje injekciju, obučen u beli mantil. Ili odrasli u psihijatrijskoj bolnici. Svi su tamo nekakvi autoriteti koji im govore šta da rade. Muzički terapeut ne ulazi u belom mantilu, već eventualno u svakodnevnoj odeći, sa gitarom i laptopom, da pusti ili odsvira neki hip hop ili rok ili bubanj, i uspostavlja se potpuno drugačije očekivanje.
I dok deca sa emocijalnim problemima ili psihijatrijski bolesnici pružaju veliki otpor ili imaju snažnu reakciju na nekoga ko je u poziciji autoriteta, ponekad potpuno opravdano, kada se pojavi muzički terapeut i kaže: „Ja jesam terapeut, ti jesi klijent, ali suštinski gledano mi smo dva ljudska koja se sreću i upoznaju u muzici.

Mislim da klijenti muzičke terapije svih uzrasta i svih potreba to osećaju, i to je neka vrsta ublažavanja, ili nestajanja hijerarhijskog odnosa, to je ono što muzikoterapiju čini tako efikasnom.

Da li muzikoterapija sa sobom nosi i neke rizike?

Dobro pitanje, mislim da je to u izvesnoj meri proučavano. Da li je muzikoterapija ikada kontraindikovana? Da. Mislim da postoji rizik kada se koristi bez osećaja koliko duboko može da dotakne određene ljude, kako muzika može da pristupi nekim potisnutim sećanjima. Ponekad su traumatična sećanja potisnuta sa dobrim razlogom, jer osoba nije u stanju da se svesno nosi i da se izbori sa njima. A muzika često može da zaobiđe nekakvu zaštitu koju čovek ima u sebi. Opet, ako se neko „brani“ od međuljudskih odnosa, kao neka autistična deca na primer, zapravo je dobro da muzika može da zaobiđe tu zaštitu i dostigne nečiju želju za ljudskim kontaktom. Ali kada se koristi da se zaobiđe zaštita koja je efikasna i potrebna, onda je to primer toga kako muzikoterapija može biti destruktivna i opasna. Kako znate kada je to slučaj? Zato se upuštamo u pažljivu i smislenu interakciju sa osobom, osećamo je, ne forsiramo je, ne pravimo nikakav plan o tome šta ćemo datog dana raditi. Ako možete da saslušate reči i čujete emocije koje su iza reči, znaćete šta je bezbedno, a šta nije u radu sa tom osobom.

Lično, volim da pričam sa svojim studentima, i kažem im, „slušajte, muzika je univerzalno medicinsko i zdravstveno sredstvo, i to je nešto što svi koristimo što oplemenjuje naš život smislom. I ako zaista verujemo da je muzika univerzalni zdravstveni resurs, onda postoji ljudsko pravo na muziku, kao što postoji ljudsko pravo na hranu i smeštaj i čist vazduh i čistu vodu. I kao muzikoterapeuti, mi smo samo sredstvo koje pomaže tom klijentu da uživa svoje univerzalno ljudsko pravo na muziku na bilo koji način kojim će najbolje unaprediti njihovo zdravlje ili dobrobit biti u tom trenutku.