Štrajk glađu: Koje su granice izdržljivosti tela i kakve posledice ostavlja

Štrajk glađu je oblik protesta u kojem osoba odbija da uzima hranu. Najčešće ga koriste oni koji nemaju drugi način da izraze nezadovoljstvo, uglavnom zatvorenici. Ovakav vid protesta obično ima za cilj skretanje pažnje na uslove u zatvoru, zahtev za promenom politike ili isticanje određenog slučaja ili razloga.

Odbijanjem hrane, ili hrane i tečnosti u slučaju takozvanog suvog štrajka glađu, učesnici dovode svoj život u ozbiljnu opasnost, rizikujući trajna oštećenja zdravlja, pa i smrt.

Prema smernicama za lekare koje je 2007. godine, u saradnji s Ministarstvom zdravlja Ujedinjenog Kraljevstva, objavio britanski medicinski časopis The Lancet, osobe dobrog zdravlja na početku štrajka glađu obično nisu u značajnom riziku od smrti zbog neuhranjenosti najmanje šest do osam nedelja.

Međutim, ljudi koji već imaju zdravstvene probleme mogu umreti od neuhranjenosti za svega tri nedelje.

Ako se odbijaju i tečnosti, uključujući vodu, pogoršanje nastupa veoma brzo, a smrt može nastupiti u roku od sedam do četrnaest dana, naročito tokom toplijih perioda godine, navode lekari.

Na početku štrajka glađu, osećaj gladi i potreba za hranom uglavnom nestaju nakon dva do tri dana.

Posle trećeg dana, telo počinje da koristi mišićni protein za proizvodnju glukoze — šećera neophodnog za ćelijski metabolizam. Nivoi važnih elektrolita, poput kalijuma, tada opasno opadaju.

Organizam u tom periodu gubi i masnoću i mišićnu masu, potvrđuju lekari za N1.

Nakon dve nedelje, osobe koje štrajkuju glađu mogu imati poteškoće pri stajanju, uz izraženu vrtoglavicu, slabost, tromost, gubitak koordinacije, usporen rad srca i osećaj hladnoće.

Smanjen nivo tiamina (vitamina B1) postaje ozbiljan rizik posle dve do tri nedelje i može dovesti do teških neuroloških poremećaja — kognitivnih oštećenja, gubitka vida i problema s motoričkim funkcijama.

Posle više od mesec dana gladovanja, odnosno kada se izgubi više od 18 odsto telesne mase, mogu se javiti ozbiljne i trajne medicinske komplikacije, navode lekari.

Tada postaje teško gutati čak i vodu, može doći do gubitka sluha i vida, otežanog disanja i početka otkazivanja organa.

Nakon 45 dana, smrt postaje vrlo verovatna zbog kardiovaskularnog kolapsa ili teških infekcija.

Pored fizičkih posledica, kod štrajkača glađu često se javljaju i psihičke promene, koje mogu izazvati impulsivno ili agresivno ponašanje.

Čak i kada se štrajk glađu prekine, povratak na ishranu nosi rizike, jer su metaboličke promene tokom dugotrajnog posta veoma izražene.

Prema izveštaju iz 2011. godine objavljenom u časopisu Gastroenterology Research and Practice, obnavljanje ishrane mora se sprovoditi pažljivo, uz postepeno uvođenje elektrolita i hranljivih materija, kako bi se izbegle ozbiljne komplikacije nakon perioda gladovanja.