Za dijagnozu urinarne infekcije još uvek se koristi metoda stara 140 godina

Urinarne infekcije su izuzetno česte, a skoro polovina žena ih dobije u nekom trenutku svog života. Da bi se testirao na ove infekcije, uzorak urina trebalo bi poslati u mikrobiološku laboratoriju gde će tražiti bakterije koje izazivaju infekcije i proveriti da li su te bakterije otporne na antibiotike.
Ovo se obično radi upotrebom tehnike koja se zove agar ploča. Mala količina urina se stavlja u malu okruglu posudu napunjenu hranljivim želeom koji se zove agar, koji se održava na toplom preko noći kako bi se bakterije razvile.

Ova uobičajena tehnika postoji skoro 140 godina i ostaje klinički standard u mnogim bolnicama, piše Science alert.

Ali u doba kada možemo odmah da testiramo na infekciju koronavirusom, merimo glukozu u krvi elektronskim čitačem i nosimo ručne satove koji prate naše otkucaje srca, zašto još uvek koristimo ovu staru metodu kojoj su potrebni dani da bismo precizno dijagnostikovali urinarnu infekciju?

Značajna metoda

Ako se sumnja na infekciju, važno je znati koja vrsta bakterija, ako ih ima, je prisutna, koliko ih ima u urinu i kojim antibiotikom se te bakterije mogu lečiti.

Ali uzorci urina takođe mogu da sadrže mnogo drugih stvari, kao što su urea i soli, i različiti nivoi kiselosti, koji mogu da utiču na otkrivanje bakterija. Širenje urina na agar ploči uklanja sve što bi moglo ometati rast bakterija.

Ova tehnika takođe omogućava da pojedinačne ćelije u uzorku formiraju mrlje, koje se nazivaju kolonije, koje je lako prebrojati. Oblik, boja, veličina, pa čak i miris kolonija mogu da se koriste da se naznači koje vrste bakterija su prisutne.

Neki uzorci sadrže nekoliko različitih vrsta bakterija, koje se moraju izolovati i testirati odvojeno.

Iznenađujuće je teško pronaći alternativne metode koje mogu da urade sve ove suštinske stvari, a da na njih ne utiču druge komponente urina.

Najpoznatiji metod

Imamo veliko iskustvo u korišćenju tehnike postavljanja agarom jer je koristimo godinama. To znači da imamo prilično dobro razumevanje kako da iskoristimo rezultate,  ne samo u dijagnostikovanju infekcije kod osobe, već gde je potrebno i da prilagodimo tretman koji im se daje, smatraju stručnjaci iz ove oblasti i dodaju da to ne znači da je sistem savršen.

Trenutna metoda postavljanja agarom traje nekoliko dana da se identifikuje koji antibiotici bi najbolje lečili infekciju, što je predugo da bi pacijent čekao. To znači da moramo da počnemo da lečimo pacijente pre nego što budu poznati rezultati testa.

Ponekad to znači da pacijenti moraju da promene lekove nakon nekoliko dana, što je nezgodno i skupo. Upotreba većeg broja antibiotika podstiče otpornost na antibiotike, što pogoršava problem u budućnosti.

Ovi problemi pomažu u pokretanju inovacija u mikrobiološkom testiranju.

Nove tehnologije tek treba da se dokažu

Iako trenutni testovi mogu da mere otpornost bakterija i antibiotika u urinu, potrebni su nam testovi koji to mogu to da učine brže kako bi se omogućilo testiranje pre lečenja.

Na primer, digitalne kamere mogu da otkriju da li bakterijske ćelije rastu na mikroskopskoj skali ili u razblaženom urinu. Iako je ovim metodama potrebno nekoliko sati da bi se proverilo da li će antibiotik delovati, to je i dalje mnogo brže od postavljanja agarom.

Neke bolničke laboratorije takođe sada rutinski koriste tehniku koja se zove masena spektrometrija, koja meri fragmente bakterijskog uzorka i upoređuje ih sa bazom podataka da bi se identifikovale bakterije.

Ovo ubrzava testiranje kolonija pronađenih na agar pločama, zamenjujući dane rada koji su prethodno bili potrebni da bi se tačno identifikovale bakterijske vrste.

Ali dok ove nove metode obećavaju, mnoge su tek u fazi istraživanja. A u slučaju masene spektrometrije, za ispitivanje osetljivosti na antibiotike i dalje je potrebno postavljanje agarom.

Od vitalnog je značaja da neki od novih, brzih testova uđu u uobičajenu praksu, kako bi se obezbedilo da se svaki slučaj brzo i efikasno leči odgovarajućim antibiotikom.

Međutim, stručnjaci smatraju da će proći neko vreme pre nego što nove tehnologija počnu rutinski da se koriste za dijagnozu.