Kako je poznatoj slovenačkoj voditeljki kovid zauvek promenio život

Koronavirusom ste se zarazili u martu ove godine. Kakav je bio tok bolesti?

"Razbolela sam se u martu, kada se još nije mnogo govorilo o vakcinaciji. Činilo mi se neobičnim što sam se razbolela, jer sam se pridržavala svih mera, nosila masku, radila od kuće. Gde god sam išla, držala sam distancu. Takođe sam veoma zdravo živela, zdravo se hranila i mnogo kretala na svežem vazduhu. Sve sam to radila i uprkos tome se razbolela. Možda neverovatno, ali nikada pre ovoga, 38 godina nisam bila na bolovanju. Možda neka prehlada, ali inače nisam bila bolesna, isto tako nemam hroničnih bolesti. Kovid-19 me je pogodio kao grom iz vedra neba. Dobila sam temperaturu, naizmenično me tresla groznica, a pre svega sam postajala sve slabija, jedva sam stajala na nogama. To je trajalo dobrih nedelju dana, stanje se pogoršavalo, onda sam se otišla testirati i bila pozitivna. Sledeći dan sam bila toliko loše da sam pozvala hitnu pomoć. Već u vozilu hitne pomoći su mi dali masku za kiseonik, odvezli me na intenzivnu negu. Ustanovili su da imam veoma tešku upalu pluća. To me je iznenadilo, jer me, na primer, nije pritiskalo ili bolelo u grudima, niti sam teško disala. Očigledno je kovidom uzrokovana upala pluća veoma podmukla. Ušunja se u nas na takav način, da uopšte ništa ne slutimo".

Kako se odvijalo lečenje u Kliničkom centru, čega se još sećate?

"Prvog dana su razni lekari nekoliko puta pokušavali da mi izvrše arterijsku liniju, ali bezuspešno. Objasnili su mi da kovid pacijentima moraju da naprave takozvani arterijski kanal, kako bi kroz njega uzimali uzorke krvi i tako pratili njihovo stanje. Tu se kod mene jako zakomplikovalo. Prvo je specijalista pokušao da mi ubaci kateter, a zatim i drugi lekari koji nakon više uboda na levoj i desnoj ruci nisu pronašli arteriju. Sledeći dan je dežurni specijalista uspeo da ubaci kateter u desnu ruku i tada je počelo. Prilikom prevelikog ubrizgavanja, osetila sam nepodnošljiv bol, sto puta gori od svih ostalih zajedno. Pretpostavila sam da je pogodio živac jer me je bol skoro katapultirao iz kreveta. Mislila sam da ću se onesvestiti, osećala sam kao da je kroz mene proletelo stotinu strela. Strašno sam vrisnula, da me je verovatno čula cela bolnica, videla sam samo bjelinu iznad sebe.

Došlo je do radijalne opstrukcije, kateter su zatim brzo uklonili, ali to nije promenilo činjenicu da su prsti polako počeli da tamne. Tada sam još bila pri svesti.

Trećeg dana sam zbog respiratorne insuficijencije priključena na veštačku ventilaciju. Od tada nisam znala šta se sa mnom dešava, priču sam saznala kroz medicinske izveštaje i priče porodice koja je bila u redovnom kontaktu sa lekarima. Na mojim krvnim sudovima su nastale velike komplikacije. Već drugog dana pozvali su specijalistu plastične hirurgije, koji je savetovao opservaciju. To je trajalo deset dana, a onda navodno nije bilo drugog izlaza nego da mi zbog gangrene hitno amputiraju prste na desnoj ruci.

Osim toga, na butini sam dobila hematom, a iz nalaza sam saznala da sumnjaju na bolničku infekciju. Taj hematom su mi isto tako morali operisati, a zatim da zašiju ranu. Sa kovid odeljenja za intenzivnu negu sam dva puta bila prebačena u operacione sale, gde sam operisana".

Vi se toga ne sećate?

"Sve se to dešavalo dok sam bila u veštačkoj komi. Šta se dešavalo, saznala sam od lekara nakon 16 dana, kada sam se probudila. Kada te premeste na intenzivnu negu i priključe na respirator, ozbiljno je. Ljudi tamo umiru. Ako preživiš, srećan si što ponovo vidiš ovaj svet. Mojim rođacima su najprije rekli da je veliko pitanje da li ću se probuditi, jer imam teške komplikacije i da moraju biti spremni i na najgore.

Iz kome su uspeli da me probude 16. dan. Tada ste zbunjeni, ne znate gde ste, vidite drugačiju svetlost. Mnogo toga mi se dešavalo u komi. Kao da mi se film vrteo u različitim epizodama, povremeno sam videla i belu i narandžastu svetlost. U komi je bilo kao da sam znala da sam težak kovid pacijent, ali da sam negde u inostranstvu. Kada sam se probudila, još sam bila ubeđena da nisam u UKC-u, nego u inostranstvu, takođe sam muža pitala kada me je dovezao u Ljubljanu. Malo su me čudno gledali, muž je bio zabrinut šta će biti sa mojom psihom, ali onda su ga lekari utješili da je navodno dosta kovid pacijenata zbunjeno u prvoj sedmici, ali kada se probude iz kome, onda se mozak ponovo resetuje.

Ko Vam je rekao da ste ostali bez prstiju?

To mi je rekao muž. Videla sam svoju previjenu ruku, ali sam mislila da je bila nesreća. U snu, u komi, to mi se prikazivalo kao neka nesreća. Lekari mi nisu mnogo rekli, ali ih nisam ni ispitivala. Kada je moj muž došao u posetu, rekao mi je da se to dogodilo na uskrsnu subotu. Doslovno je ovako rekao, lekari su morali da odstrane tvoje lepe duge prste zbog nekroze, zbog odumiranja. Ruka je prilikom prvog previjanja izgledala rastrgnuta i još sva crna, čak i dlan. Prvi pogled na nju bio je šok za mene i od tada je nisam mogla gledati prilikom previjanja, jer mi je bilo tako strašno.

Bilo je vrlo teško gledati te patrljke, ostatke prstiju, koji su još imali crnu nekrozu. Taj crni odumrli dio epiderma sezao je još više od prvih zglobova, ne samo do mesta gdje je hirurg morao hitno amputirati.

Kako se odvijala rehabilitacija?

Nakon što su te rane zacelile, počela sam da idem na fizioterapiju za ruku. Patrljke treba što više razgibavati, to smo radili celo ljeto. Čak i kada dobiješ protezu, ona nije funkcionalna i većinu kućnih poslova obavljaš preostalim prstima. Sada idem kod protetičara koji će napraviti silikonske prste, slične onima na mojoj levoj ruci. Estetski izgledaju prilično dobro, ali nisu funkcionalni. Uveče ih moraš skinuti i kod kuće većinu stvari pokušati uraditi bez njih. Koristiš ih kada izlaziš, među ljude, služe za estetski efekat.

Kako ste se nosili s tim?

To je težak šok. Dešnjak sam, ostala sam bez prstiju na desnoj ruci i morala sam se navići da za sve koristim levu ruku. Prilikom pisanja poruka na telefonu prvo sam pravila toliko grešaka, da sam prestala odgovarati dok nisam naučila da tipkam levom. Problem su sasvim obične stvari: kako ćeš vezati pertle, zakopčati patent zatvarač, dugmad... Da ne govorim o domaćinstvu, ne možeš da sečeš, guliš povrće, jedeš normalno nožem i viljuškom kao što si bio naviknut ranije. Sada jedem levom rukom. Ponekad se moraš i našaliti kako bi to mogao prevazići. U početku, još u bolnici, dok sam jela, uprljala bih se kao dete. Veoma je teško, ali onda... Nisam smela razmišljati samo o tome koliko je strašno. Prisećala sam se onih ljudi i invalida kojima je još gore, mnogo gore. To je bila neka vrsta autosugestije u prevladavanju ovog stresa. Pomislila sam da su drugi u mnogo većim problemima, rekla sam sama sebi, "ovo ćeš nekako pobediti, iako je loše". Naravno, to je teško, pogotovo u profesiji kao što je moja, to je problem".

Osećate li još neke posledice?

"Drugi problem koji mi se javio je glas, kao što možete čuti. Imala sam jači glas, koji je veoma oslabio. Ali sada mi je mnogo bolje. Kada sam se probudila iz kome, uopšte nisam mogla da govorim, još pre mjesec dana sam imala puknut, paralizovan glas. To je rezultat intubacije, kod koje može doći do oštećenja glasnih žica. Tkivu je potrebno vreme da se regeneriše, a to bi trebalo da traje godinu dana. Posećujem logopeda i radim glasovne vežbe. S vremena na vreme moram doći do daha, a pre nisam morala. I smejanje mi je jako slabo, ništa ne izlazi iz pluća kao nekada. Kada sam se smejala od srca, moj smeh je bio stvarno glasan, sada nije. Iskreno se nadam da će se ovo vratiti. Najviše sam zadovoljna što imam normalne kognitivne sposobnosti, normalno razmišljam, nemam apsolutno nikakvih problema sa pamćenjem. To mi se čini presudnim".

Nedavno ste se vratili na posao. Kako Vam to pomaže?

"Svoj posao u kulturno-umetničkom programu na Televiziji Slovenije obavljam sa velikim zadovoljstvom. Iako do penzije imam još samo dve godine, srećna sam što sam se vratila. Na svu sreću, svoj posao mogu obavljati, glas je malo slabiji, ali to nije tako strašno da ne bih mogla nešto reći. Naučila sam dobro tipkati levom rukom, tako da mogu napisati sve tekstove".

Nekoliko sedmica ste ležali u bolnici, zajedno sa drugim kovid pacijentima. Kako odeljenje izgleda iznutra?

"Na kovid odeljenju ljubljanskog kliničkog centra sam ležala mesec dana, potpuno nepokretna, priključena na brojne cjevčice; kateter u nosu, centralni venski kateter na vratu, urinski kateter… Pa još umotana ruka, to je bilo ono po čemu sam bila drugačija od drugih. Nisam se mogla okrenuti na desnu stranu, jer sam se bojala položiti ruku. Ležali smo kao sardine, jedan pored drugog, svi na raznim cevčicama, priključeni, nepokretni. To je stvarno strašna slika, posebno za onoga ko dođe u posetu. Muž, koga su obukli u zaštitno odelo, mi je rekao da će te prizore zapamtiti za celi život kao nešto najstrašnije. Svi kukaju, sestre trče od jednog do drugog, daju analgetike u bočice koje vise iznad nas, sve vreme pište aparati kada nečega nestane… Dok dele hranu, već moraju nekoga hitno previti, jedni i drugi mirisi se mešaju, to je vrlo neprijatna situacija".

Uskoro će izaći Vaša knjiga u kojoj opisujete svoje iskustvo. Njen naziv je Korak po korak. Kako ste stali na noge?

"Mesec dana si potpuno nepokretan. Ako si 16 dana u komi, kao što sam bila ja, mišići ti strašno oslabe. Koža na rukama i nogama ti doslovno visi, neverovatno. Zatim jedva nekako ustaneš - ja sam sebi mogla da pomognem samo jednom rukom, da se naslonim na krevet - ali ti ne uspeva, jer si toliko oslabljen. Kada jedva ustaneš, fizioterapeutkinje te uče da hodaš uz hodalicu. Neverovatno iskustvo, kada pokušaš da se malo prošetaš uz krevete. Posle pet minuta i nekoliko koraka pala sam na kolena. Morali su me podići i odneti u krevet, jer više nisam mogla. Nakon toga, postepeno, svaki dan napraviš korak više, zbog čega sam knjizi i dala naziv Korak po korak. Polako dolaziš sebi.

Zatim te, kada više nisi toliko kritično bolestan, premeste na odeljenje za negu. Neverovatno mi je bilo da gledam starije ljude koji su bez teškoća išli u kupatilo sa toaletnom torbicom ispod ruke. Tada sam samoj sebi rekla: "Dragi Bože, kada ću ja tako hodati". Ljubazna sestra me je tada potapšala po ruci i rekla: "Gledajte, njima je bilo potrebno samo malo kiseonika, vi ste imali težak tok bolesti. I vi ćete, samo što će to ići vrlo sporo". I stvarno je išlo. Rehabilitaciju sam nastavila u bolnici u Sežani, gde sam konačno došla sebi, i 25. maja sam se mogla vratiti kući".

Zašto ste se odlučili da o svom iskustvu napišete knjigu?

"Kada sam se u septembru vratila na posao, kolege su me zaustavljale i pitale, kako je bilo, kako sam to preživela, kako ću dalje. Pomislila sam, zašto sve ovo što sam preživela ne bih negde zapisala. Ne mislim, da bi nekoga posebno zanimala moja lična priča, ali saveti, kojih sam se "dokopala" u toku lečenja i posle njega: šta sam doživela, šta se može preventivno uraditi, šta sam možda radila pogrešno, šta mi se u bolnicama činilo pogrešnim i šta mi se činilo dobrim. Kako sam sama pobijedila stres. Kako sam se vratila u normalan život, što nije bilo jednostavno. Nadam se, da ću na ovaj način, nekome pomoći u prevazilaženju poteškoća posle kovida-19.

Posle predstavljanja knjige ću naravno biti na raspolaganju za pitanja za svakoga, ko se nađe u sličnim okolnostima, takođe i kasnije, ako to bude želeo. Ovo su stvarno ozbiljni problemi. U toku lečenja sam susretala ljude koji nisu mogli da dođu sebi, to je najgore. Nisu znali na šta da se oslone, na šta da misle kako bi ovaj svet za njih bio lepši. Jer su mentalno na samom dnu i fizički se ne mogu oporaviti. U toku rehabilitacije sam viđala ljude koji nisu hteli ni razgovarati, zbog svega što se sručilo na njih, na njihove porodice. Kako će živeti, kako će funksionisati kod kuće? To nije jednostavno, neki su pomišljali na samoubistvo. I ovaj slučaj također opisujem u knjizi.

Često čujemo priče različitih bolesnika, znači kovid-19 ima neku svoju dimenziju. Kada ti nestane vazduha, kada dođeš na respirator, onda razmišljaš o tome da li ćeš preživeti, da li će se nešto zakomplikovati… Ili ćeš možda biti na onom svetu. Tamo si, zavisiš od aparata, lekara, sestara i toga šta imaju na raspolaganju. Ako ne bi imali odgovarajuću opremu, verovatno bi još mnogo više ljudi umrlo".

Kako gledate na trenutnu situaciju u društvu? Na sve sukobe između vakcinisanih i nevakcinisanih, čak i napade na prebolele, koji su odlučili da ispričaju svoju priču. Neki ih čak optužuju da lažu. Zbog toga ste se i premišljali dok smo se dogovarali za intervju, ali ste se odlučili da ispričate svoju priču, koja bi nekome mogla pomoći.

"Toga je stvarno puno i žao mi je da se to događa. Svaki čovek, na osnovu informacija koje su mu na raspolaganju, sam mora odlučiti o tome šta je za njega dobro, a šta nije. Nisam kompetentna da bilo koga prisiljavam na vakcinaciju. Istina je, da mi se čini vrlo pametnim, u odnosu na ovo što se događa, da dnevno imamo ovoliko mrtvih, da se ljudi malo zamisle i da ako iz ovih ili onih razloga ne žele da se vakcinišu, da se barem redovno testiraju. I to stvarno redovno, jer nikada ne znamo kada nosimo virus u sebi i prenosimo ga dalje.

Ovo konstantno objavljivanje brojeva u medijima nam mora dati do znanja da to nisu samo brojevi, da iza toga stoje ljudi, umrli ljudi. Deke i bake, koji nikada više neće moći zagrliti unuke. Takođe i radno aktivni ljudi, koji su možda izgubili bitku sa kovidom-19 jednostavno zato, jer su njihova pluća toliko oslabila. To su strašne stvari. Pre mnogo godina, kada se srušio avion sa Slovencima u Ajačiju na Korzici, svi smo bili zaprepašćeni, bio je dan žalosti, svi su govorili samo o tome. Sada u deset dana umre toliko ljudi, pa niko ništa ne kaže, prelazimo preko toga, idemo dalje.

Šta je za vas bio najteži trenutak i kako ste tada pronašli snagu?

"Najteže mi je bilo pri pogledu na ruku, koja je još imala crne nekroze na ostacima prstiju. Izgledala je kao da bi je ugrizla neka zver ili kao da je izgorela u požaru. Bilo mi je strašno teško kada sam se setila šta sve neću moći da radim, naravno da sam bila… tužna je blaga reč. Možeš pasti u tešku depresiju. Ali uvek moraš sebi postaviti optimizam nasuprot pesimizmu. Nešto pozitivno, nešto što te vuče gore, za mene je to bila pomisao na unuke. Treba gledati napred, ne nazad. Šta je bilo, bilo je, to se više ne može popraviti. Tražim optimističnu stranu, gledam napred. I treba učiti. Ako ne ide desnom, moraće ići levom. Ukoliko ne ide tako, onda treba drugačije. Na ovaj način tražim puteve, izlaze, sama dolazim do njih. Kod kuće smo napravili nekoliko spravica za domaćinstvo, za rezanje, nešto smo i kupili. Snalaziš se, jer si primoran na to.

Ako se prepustiš sudbini, to nije dobro za psihu. Moraš se ponekad nasmejati, družiti se sa vedrim ljudima koji imaju mnogo energije, koji dobro utiču na nas. To je jedan od mojih saveta u knjizi. Volim biti u društvu nasmejanih, ljubaznih ljudi, koji iskreno žele dobro. Treba izlaziti među ljude, ne možeš se zatvarati u četiri zida, to nije rešenje".

Više vesti o kovidu-19 i posledicama pandemije u zemlji i svetu čitajte na stranici Koronavirus.