Pre 24 godine braneći prijatelja Bošnjaka, od četvorice vojnika Vojske Republike Srpske, Srđan Aleksić podlegao je od zadobijenih rana. Otac Rade, u januar 1993. godine, na umrlici je napisao “Umro je vršeći ljudsku dužnost”.
POVEZANE VESTI
Srđanov otac Rade šeta ulicama Trebinja i priča o vrlinama svog sina. Sportista, glumac, čovek. Voleo je muziku, živeo boemski, ali u svakoj situaciji bio je zaštitnik slabijih. Izdigao se, kaže, iznad tog vremena i nasilju se suprotstavio ljubavlju i humanošću. I danas je Rade preplavljen osećajima bola, tuge, ali i ponosa.
„24 godine, danas bi njegovo dete moglo da ima 24 godine, moje unuče. To je nešto što potera suzu na oko, ali kad posmatram koliko je naroda prihvatilo Srđana, nije to poštovanje, ja to posmatram da Srđana smatraju kao nešto svoje“, kaže Rade Aleksić, Srđanov otac.
Upravo takvim ga možda i najviše smatra Alen Glavović kojem je Srđan usred ratnog ludila na trebinjskoj pijaci, Trgu slobode, spasio život. Danas živi u Švedskoj, ali to mu nije prepreka da svake godine obiđe Srđanovog oca i ode na groblje.
„Najgore je što je on poginuo, a ja sam živ. Moram da se borim s tim i da idem dalje, ali ipak najgore je njegovom ocu koji se bori s tim. Ali ja dođem i posetim grob i to mi je dužnost dok sam živ“, ističe Alen Glavović.
Umro je od posledica udaraca četvorice napadača, koji su nosili istu uniformu kao i on. Trojica vojnika koji su prekinuli Srđanov život osuđena su na po 28 meseci zatvora, dok je jedan poginuo na ratištu. U rodnom gradu na njegov čin većina gleda s dužnim poštovanjem.
Građani u anketi kažu:
To je plemenita akcija i to bi svaki normalan čovek napravio. I meni su Bošnjaci u dva slučaja spasili život.
To je lepo bilo što je dao svoj život za komšiju, prijatelja, za druga, ali ne daj Bože nikom više da se desi.
Pa ko bi to uradio, malo je takvih ljudi, pogotovo jer je u pitanju druga nacionalnost.
Međutim, bilo je i onih koji su izbegavali da govorie o njegovom delu.
Srđan je posthumno odlikovan i brojnim priznanjima, ali ne i u rodnom Trebinju. Srđanovo ime nose ulice u Sarajevu, Beogradu, Pančevu, Podgorici i prolaz u Novom Sadu. Ipak, ulicu i spomenik još uvek nema u rodnom gradu. A da li će neka ulica nositi ime Srđana Aleksića i podsećati na civilizacijski čin mladića koji je stradao braneći prijatelja, odlučiće gradska vlast.
Odgovora na to pitanje za sad nema, jer se gradonačelnik nalazio na poslovnom putu. Ali, ipak u Trebinju postoji sportska dvorana koja nosi njegovo ime. A da Srđan u Trebinju nema veličinu koju zaslužuje, mišljenja je njegov prijatelj Blažo Stevović. Kaže ovaj grad se još nije odužio Srđanu za herojski čin.
„Nije se ništa desilo u međuvremenu, nema ni ulice, ni spomen obeležja, ni svečane akademije koju smo mislili da pravimo, lokalne vlasti to ne dozvoljavaju iz samo njima znanih razloga“, napominje Blažo Stevović, Srđanov poznanik.
Otac Rade je ipak zadovoljan što uspomena na Srđanovo delo ostaje, iako prolazi vreme. Pod pojmom Srđan, kaže, želeo bi da se vode razgovori o čoveku, i da priča o herojskom delu njegovog sina nastavi da oplemenjuje duše mnogih ljudi.
