Na današnji dan većina se s ponosom seća trebinjskog heroja, Srđana Aleksića kog su pre 24 godine na smrt pretukli vojnici RS dok je branio prijatelja Bošnjaka. Danas, Srđanove ubice slobodno šetaju trebinjskim ulicama.

Skoro pa svakodnevno, otac Rade sreće jednog od ubica koji je 1993. godine na trebinjskoj pijaci na smrt pretukao njegovog sina. Bio je to radni kolega Srđanove majke.

Malo mi je smetala njegova izjava kad je rekao da je radio s majkom pokojnog Srđana, pa kaže „gde bih ja ubio dete Mire s kojom sam radio“, a ubio je. Smetala mi je izjava jednog advokata, na pauzi suđenja kad mi je rekao „tako mu i treba kad je branio baliju“. Kad sve to čovek sabere vidi u kakvom je vremenu živimo“, navod otac ubijenog Srđana.

Među četvoricom vojnika koji pretukli Srđana, bio je i Stevo Redžo koji je nakon presude poginuo na ratištu. Njegovi sinovi, priča nam Rade, pomagali su mu u gradnji fontane ispred crkve.

„Ja sam znao ko su oni, oni nisu znali ko sam ja, tako da sam razgovarao s njima, susretao se, oni nemaju nikakve krivice, niti bih mogao prema njima pokazati neku mržnju zato što su deca čoveka koji je učestvovao u ubistvu mog sina“, priča Rade Aleksić.

Presudu lično nikad nije dobio. Godine 1994. vojni sud u Trebinju doneo je presudu kojom Savu Redžu, Ukropinu Dragana, braću Simu i Milenka Kovača zbog učestvovanja u tuči sa smrtnim ishodom osuđuje na 28 meseci zatvora. Prema članu 44 Zakona o učestvovanju u tučama u kojoj je neko lišen života kazna je od tri meseca do tri godine u BiH.

„Ubice Srđana Aleksića normalno su hodale ulicama kao patriote, jer su ubili izdajnika koji je branio „baliju“. To se tako tumači u Trebinju, i to je većinski stav“, kaže Srđanov prijatelj, Blažo Stevović.

Srđanovo ime nose ulice u Sarajevu, Beogradu, Pančevu, Podgorici, kao i prolaz u Novom Sadu. Ipak, ulicu i spomenik još nema u rodnom gradu. Postavljanje ploče predstavljalo bi priznavanje zločina, kaže Blažo Stevović. Istog mišljenja je i Alen Glavović, mladić kojem je Srđan spasio život. Srđanove ubice kaže, nikad mu se nisu javile, niti to želi.

Srđanovi prijatelji s ponosom se sećaju njegovog herojskog čina, ali ogorčeni su kako kažu malom kaznom njegovim ubicama.

„Kao njegovom prijatelju, to mi smeta. U istoriji ovih naših prostora, retko a izuzetno humano delo, navodi“, Svetomir Bošnjak, Srđanov prijatelj.

I dok Srđanove ubice slobodno šetaju, otac Rade veruje u pravdu, živi od uspomena i herojskog dela svog sina.