Jesmo li u socijalizmu dočekivali smene godina sa manje euforije?
Da li nam zaista nije bilo loše, pa nismo sve karte stavljali na kartu vremena koje dolazi, da nam ono nadoknadi sve propušteno do tada? Ili je to samo protok vremena u sećanju zaoblio sve oštre ivice naših ondašnjih raspoloženja?
pročitajte još:
Prednovogodišnjih gužvi svakako je bilo. Kupovali su su pokloni, ali i namirnice, jer i prodavci su samatrani ranim ljudima koji imaju neotuđivo pravo na slavljenje praznika. Pekari takođe, pa ko je šta kupio 31. decembra, to mu je bilo sve do trećeg januara ujutru!
Mladi su pravili žurke po stanovima uz crvene sijalice u lusteru, gramofon i pivo iz gajbi na terasi, a njihovi roditelji – manji deo! – veselio se u restoranima, za stolovima sa projom, pečenjem i pepeljarama (o, da, nikome nije padalo na pamet da zabranjuje pušenje!). Tavanice su bile ukrašene krep-papirom… Posle ponoći izvlačena je lutrija, a pobednici su dobijali umetničku sliku ili prase, zavisno od renomea ugostiteljskog objekta, te šoljice za kafu, veliko ogedalo…
Većina građana SFRJ, pak, praznike je provodila udobno zavaljena ispred crno-belih televizijskih prijemnika.
Sedamdesetih godina, novogodišnji program na prvom kanalu trajao je celu noć, a na drugom se završavao oko pet ujutru, posle čega se na ekranu video samo „sneg“…
Veče je počinjalo dnevnikom sa onduliraom spikerkom ispred ukrašne jelke, a zatim su se uključivali voditelji iz ostalih republičkih i pokrajinskih studija – otprilike kao glasanje za Evroviziju danas. Sledio bi humoristički program, po „nacionalnom ključu“: srajevski studio imao je Moma i Uzeira, zgrebački Nelu Eržišnik, koja je igrala čistačicu oštrog jezika Maricu Hrdalo, a beogradski favoriti bili su decenijama Mija i Čkalja.
Televizije su dugi niz godina novogodišnji program emitovale uživo. To je značilo da su glumci, pevači i voditelji Novu godinu zapravo provodili u studiju, da se sve emitovalo odmah, ali i da su emocije bile autentične.
Spektukalarnu novinu uvela je Televizije Beograd, koja je 1970. godine glumačku ekipu tadašnje hit serije „Ljubav na seoski način“ na čelu sa legendarnim Čkaljom poslala u London gde su snimili jedan od prvih domaćih „specijala“.
Sedamdesetih godina Čkalja je za svaku Novu godinu izvodio skeč sa telefonirajem: navodno je pozivao političare i na duhovit način govorio im ono što narod misli. Naravno, u mnogo-mnogo-mnogo blažoj formi! Tekstove mu je pisao Novak Novak, autor docnijeg „Pozorišta u kući“.
https://youtube.com/watch?v=SGAhJq-t1gg
U nedostatku britkije satire, ovo je telefoniranje postalo veoma popularno, pa je Čkalja pozivan i u druge emisije. Desilo se tako da je u februaru 1971. sa ovim skečom gostovao u televizijskom kvizu „Sve od sebe“. Zbog nekih žaoka upućenih hrvatskim i slovenačkim političarima, zagrebački i ljubljanski studio isekli su Čkaljinu numeru i kviz emitovali bez njegovog desetominutnog nastupa.
Posle ponoći, oko jedan sat, sledila je jugoslovenska premijera filma koji je tokom prethodne godine stekao status planetarnog hita: Ljubavna priča, Kum, Apokalipsa sada… a onda bi počele da se vrte reprize prethodne večeri.
Sećanju ovog hroničara izmiče šta je, na početku narednog dana, bilo prvo: koncert Hora bečkih dečaka ili skijaški skokovi?, ali pamti da je gledanje i jednog i drugog u sivo januarsko jutro dok ceo svet spava a mast se steže oko ostataka pečenja na stolu, bilo podjedanko depresivno…
Prvog radnog dana, novine su pisale da je „televizijski program bio loš“ ili da je „obilovao kičem“, i ta bi galama trajala nekoliko dana, pa se sve zaboravljalo do naredne Nove godine.
Od koje nismo, rekoh, očekivali „sve ili ništa“, jer smo ponešto već imali, i mislili smo da nam je dosta.
Prisetimo se, zato, kako je onda zvučalo „Srećna Nova godina!“, i ponovimo na istinačin i danas.
Možda je bar malo magije ostalo…
