Hrvat proteran iz Amerike posle 30 godina, u Hrvatskoj nema nikoga i ništa sem - pasoša

Sandro Silajdžić je s hravtskom novinarkom "Večernjeg lista" razgovarao na klupici u parku, s fasciklom u krilu. Pokazao je matični list, pasoš i odluku o deportaciji.  

Kako kaže, iz SAD je proteran jer prema novom imigracionom zakonu svako ko je ikada imao problema sa zakonom ili dokumentima, a izađe iz Amerike, pri povratku može biti stavljen u proces deportacije.

"Moj slučaj je sledeći: u SAD sam došao kao petogodišnjak, izbeglica iz BiH. U srednjoj školi su me jednom zaustavili policajci, a ja sam kod sebe imao kesicu marihuane. Osuđen sam na uslovnu kaznu 2007. godine. POsle njenog isteka život je nastao da mi teče normalno. Imao sam zelenu kartu, svi dokumenti bili su mi važeći, posle srednje škole sam pronašao posao, s vremenom sam u njemu napredovao… Dolaskom Donalda Trampa na vlast, taj detalj iz mladosti odjednom je postao ogroman problem", ispričao je Silajdžić za Večernji list.

Kaže da za tri decenije državljanstvo nije dobio, iako je više puta bio u proceduri ali je zbog niza ličnih i svetskih događaja ostao bez državljanstva. 

"U SAD smo došli 1995. godine. Proces je takav da čekaš pet godina, pa apliciraš za državljanstvo. Mama i ja došli smo u imigracioni centar da započnemo taj proces 11. septembra 2001. u osam ujutro. Kule bliznakinje su pogođene negde između 9 i 9.30 istog dana. Sećam se da su američki vojnici ušli u zgradu s puškama i rekli: 'Federalni lokdaun, svi napolje. Danas nema intervjua, nema ničega. Zatvaramo zgradu. Dogodio se teroristički napad'. Od tog dana stalno smo bili u nekom procesu za državljanstvo. Poslednji put kada sam proveravao mamin status, bili smo u procesu finalizacije i čekali na zakletvu. To je onaj deo kad predaš zelenu kartu, položiš zakletvu i postaneš državljanin. Došli smo tako blizu, ali mama je preminula 2018. i trebalo je da ja sam pokrenem proces ispočetka. Međutim, ostao sam potpuno sam i to me je emotivno pokosilo. Onda su 2020. i 2021. došli COVID-19 i ostali problemi i ponovno se nije moglo ništa obaviti. A nije se ni činilo presudnim jer sam bio situiran, imao sam hrvatski pasoš za putovanja svetom i zelenu kartu za povratak kući. To je funkcionisalo sve do tog jutra kada sam došao na aerodrom po produženje dokumenata. I nikad se nisam vratio", rekao je.

Kako je rekao, po svetu je putovao sa hrvatskim pasošem, uz obavezu da se povremeno javlja imigracionom sudiji. 

"Pre desetak godina prijatelj me je zvao da idemo na nekoliko dana na odmor u Kostariku. Kada smo se vratili u Ameriku, agent na aerodromu je počeo da me ispituje da li sam ikada bio u zatvoru, da li sam kažnjavan. Rekao sam da jesam, davno, pre više od 15 godina. Pitali su me jesam li ikada bio na imigracionom sudu. Rekao sam da nisam, jer to nije bila neka opasna situacija, nego uslovna kazna iz mladosti. Međutim, taj agent je rekao da će me za svaki slučaj poslati pred imigracijonog sudiju, da on vidi šta dalje. To je bilo 2014. godine. Od tada sam svake godine, dok se sud ne reši, trebalo da se javljam na aerodrom da mi produže privremene dokumente. U to vreme nisam imao advokata. Mislio sam – govorim engleski, znam njihov sistem, izaći ću pred sudiju i reći da je ovo bezveze, da me agenti na aerodromu samo maltretiraju i da idemo dalje. Tada još nije bilo naznaka da bi išta moglo da pođe loše", prisetio se. 

Sandro kaže da je posle tog zaustavljanja na aerodromu 2014. godine uvek pre puta zvao graničnu policiju da pita da li sme da napusti zemlju i da je uvek dobijao dozvolu, uz napomenu da mu potpišu uslovni ulazak kada se vrati. 

"To je bio proces od petnaestak minuta, potpišu ti dokument, udare pečat i dobro došao kući", kaže.

Problemi počeli s povratkom Trampa

Dodaje da su problemi počeli kada je Donald Tramp po drugi put postao predsednik u novembru 2024. godine, a njegov jednogodišnji dokument je isticao 1. maja. 2025.

"Ja sam tog dana pre posla otišao na aerodrom da produžim dokumenta i tada su me uhapsili. Ceo dan su me držali u internacionalnom delu aerodroma, onom za imigrante, a uveče su me stavili u ćeliju. Ujutro su rekli: "Dobili smo poziv od ICE da te zadržimo. Naš nadređeni je hteo te pustiti, govorili smo im da ne vidimo problem, ali šefovi u ICE su insistirali da te zadržimo i odvedemo u pritvor."

Sa aerodroma je prebačen u okružni zatvor u Ohaju, gde je ponovo pokrenut njegov slučaj iako je ceo život proveo u Mičigenu i sve što je imao tamo se nalazilo. 

"Odvezli su me pred imigracioni sud u Klivlendu, kod potpuno novog sudije, koji je odbio da mi odredi jemstvo jer sam kao klinac imao krivičnu prijavu. Drugi razlog je bio taj što sam napuštao zemlju. Nisu me smatrali državljaninom ni osobom koja stalno boravi u SAD- Po novom propisu, ako i nakratko izađeš iz zemlje, ti si samo stranac koji se vraća, mogu s tobom šta požele", objasnio je.

U zatvoru je proveo ukupno osam i po meseci, od čega mesec i po u Ohaju u okružnom zatvoru zajedno sa migrantima i kriminalcima.  

"Onda su me 15. juna stavili u avion i vratili u Mičigen, u kojem su upravo otvorili pritvor za ljude koje hapsi ICE. Stigao sam drugi dan posle otvaranja. Bio sam tamo od 16. juna pa sve do 7. januara ove godine", ispričao je.

Poredeći uslove između dva zatvora, kaže da je u Ohaju bilo najrazličitijih ljudi, zavisnika, kriminalaca, a da su ih čuvali policajci i šerifi. 

"Stalno su izbijale tuče, ljudi su se drogirali usred zatvora. Hranili su nas veoma, veoma loše. Imali smo mogućnost da kupimo dodatnu hranu, kredit za telefon i grickalice dva puta nedeljno, što sam mogao zahvaljujući novcu koji su mi slali prijatelji iz Amerike, ali svejedno sam izgubio 11 kilograma u samo mesec i po. Bilo je i jako hladno, a noću je bilo teško disati jer vazduh ne cirkuliše pa samo dišete taj grozan, zagušljiv smrad. To je bio pakao", priseća se ovaj Hrvat zatvorskih dana.

U pritvorskom centru u Mičigenu uslovi su bili mnogo bolji, a on okružen imigrantima koji su bili obični ljudi.

"Tamo su samo imigranti. Niko se ne drogira. Nije bilo previše prljavo, ali bio je zatvor. Dvaput dnevno mogao sam da izađem u dvorište. Hrana je bila uglavnom španska – takosi, fahite. Dobra stvar bila je i što bih ušao u ćeliju i išao da spavam u ponoć, a vrata bi otvarali u pet ujutro. U okružnom zatvoru zaključali bi nas u 18.30 i nismo mogli da izađemo iz sobe do 7.30", kaže. 

U zatvoru upoznao vozače kamiona s Bakana

Dodaje da su čuvari u ICE-vom zatvoru bili uglavnom sveže zaposleni, dojučerašnji radnici u Volmartu ili lokalnim trgovinama.

"Oni su se prema nama odnosili s poštovanjem jer su bili svesni da se u suštini ne razlikujemo od njih. Neki su nam otvoreno govorili: 'N'e tretiramo vas kao kriminalce jer vi to niste'", rekao je Silajdžić.

Kaže da je tu upoznao mnogo vozača kamiona koji su do juče radili u SAD s radnom vizom, a sada su ih hapsili i pritvarali. 

"Upoznao sam tipa, bio je vozač kamiona. Imao je radnu dozvolu, a onda su doneli zakon – niko s radnom dozvolom više ne sme da vozi kamion, sada moraš imati i zelenu kartu. Ako nemaš zelenu kartu i voziš kamion, uhvatiće te na putu i strpati u zatvor. Taj je čovek imao pet kamiona, biznis, kuću od pola miliona dolara. Sve, a sad je unutra", objašnjava.

Kaže da je među pritvorenim strancima bilo još ljudi sa Balkana, ali veoma malo. Svi su imali sličnu priču - bili su vozači bez zelenog kartona. 

"Jedan gospodin bio je iz Albanije. Oženio se Amerikankom, čekao zelenu kartu, a onda je jednog od njegovih radnika iz Venecuele uhvatio ICE. On se pojavio da pokupi radni kombi i tada su i njega priveli. Sećam se da je imao jako skupog advokata. Drugi gospodin bio je iz Crne Gore. Vozio je kamion, zaustavili su ga i uhapsili, ista stvar. Imao je radnu dozvolu, ali su ga odveli", navodi.

Upitan da li je pratio slučaj ubistva Amerikanke Rene Nikol Gud u Mineapolisu, Sandro naglašava da je baš u tom trenutku bio s agentima ICE na aerodromu čekajući deportaciju. "Ja sam bio u šoku. Oni su smatrali da su njihovi kolege bile u pravu što su to uradile. Gledali su ubistvo te žene i rekli da je opravdano. Nikad to neću zaboraviti", istakao je.

"Kvaka 22" u Zagrebu: Bez posla nema stan, bez stana nema ličnu kartu i posao

Sandro je u januaru stigao u Hrvatsku u kojoj je do tada proveo svega dva dana, ne računajući kratak period koji je proveo u izbeglištvu u Makarskoj pre nego što je kao petogodišnjak s majkom otišao za SAD. Život u Hrvatskoj doneo je nove probleme jer tu nema nikoga i ništa, sem hrvatskog pasoša s kojim malo šta može bez adrese stanovanja.  

"Jako bih voleo da pronađem posao ovde, ali mislim da mi prvo treba stan. Pokušao sam da se obratim socijalnim službama i svi mi govore da moram imati stan ili adresu pre nego što dobijem bilo kakvu pomoć. Pa sad pokušavam da vidim mogu li da nađem posao na daljinu u Americi, gde još imam bankovni račun i plaćam porez. Pokušavam da uštedim novac, iznajmim stan. Imam dobre pregovaračke vještine. U kamionskoj industriji bio sam skoro 18 godina. To je ono čime se bavim – dogovaranje poslova i dispečerstvo. Pre sam radio u fabrici autodelova, ali ovde nisam video takve fabrike u kojima bih mogao da radim fizičke poslove. Govorim engleski i hrvatski. Možda bih mogao da nađem nešto u ugostiteljstvu. Ali problem je što me ovde niko neće zaposliti samo sa pasošem, a to je jedini dokument koji imam", kaže.

Dodaje da je pokušao da kontaktira neke agnecije za nekretnine, ali da je sve slepa ulica.

"Otišao sam u policiju da se prijavim, a službenica mi je rekla da moram imati adresu stanovanja. Ja joj kažem: 'Gospođo, ja nemam adresu. Upravo sam deportovan. Boravim u jednoj sobi'. A oni kažu: 'Pa, ne možemo vam pomoći'. Tako da nisam uspio ni da izvadim ličnu kartu, a kamoli išta drugo. Soba mi važi samo do subote pa pokušavam da smislim izvor prihoda, bar neki kratak posao, jer vreme ističe", napominje Silajdžić.

Pomoć nije dobio ni od hrvatske ambasade u SAD, a za kratko vreme je shvatio da Hrvatska nema protokol za ljude u njegovoj situaciji. Čak ni policajci koji su ga dočekali na aerodromu u Zagrebu nisu znali šta će s njim. 

"Kad sam ih pitao gde da idem, rekli su: "To je vaš problem. Mi smo s vama završili'", zaključuje.