Hrvatski lekar ima rešenje za liste čekanja: "Ponašao sam se poput nemačkog šefa"

Prim. dr. Maksim Valenčić je od 1990. do 1992. godine bio direktor Kliničkog bolničkog centra Rijeka, a od 2010. do 2013. godine, pre odlaska u penziju, bio je načelnik Klinike za urologiju u rečkom KBC-u.

Za te četiri godine je uspeo, kaže, da organizuje Kliniku bez liste čekanja na dijagnostičke preglede poput magnetne rezonance (MR) i kompjuterizovane tomografije (CT) na koje se u hrvatskim bolnicama čeka mesecima, a često i duže od godinu dana.

"Ponašao sam se poput nemačkog šefa"

Valenčić napominje da se problem dugih lista čekanja može vrlo lako rešiti, a kao primer je naveo svoje iskustvo i kako je to uradio dok je bio na čelu Urologije u riječkom KBC-u.

"Ja sam taj problem rešio vrlo jednostavno. Ponašao sam se poput nemačkog šefa. Kod njih je ključno biti odgovoran, a ja sam osećao odgovornost", rekao je, dodajući da je krajem sedamdesetih otišao na specijalizaciju u Nemačku, u bolnicu u Hanoveru, gde je radio sedam godina pre nego što se 1984. vratio u Hrvatsku.

"Kada sam početkom 1990-ih bukvalno bio instaliran na mesto direktora bolnice u Rijeci zgrozio sam se shvativši da u bolnicama nije postojala sistematizacija radnih mesta. Ne postoji ni danas. Ljudi se primaju odoka po nekom osećaju ili voluntaristički. U nemačkim klinikama imate formaciju, doslovno kao na brodu s načelnikom kao kapetanom i tri ili četiri 'oficira' rangirana tako da se zna ko je šta u hijerarhiji. I na njih četvoricu-petoricu imate dvostruki broj doktora na odeljenju. To je uhodani princip. U Nemačkoj sam video kao to funkcioniše, pa sam bio zgrožen videvši da kod nas u bolnicama uopšte nema sistematizacije radnih mesta", rekao je.

Ključna je odgovornost

Pošto je imenovan za direktora riječke bolnice, Valenčić kaže da mu je trebalo godinu dana kako bi izračunao da u sistemu ima 21 lekar viška, a 54 manjka.

"Odlučio sam da zaposlim njih 33, kolika je bila razlika, pa kako budu odlazili lekari tamo gde je bio višak, primaćemo nove tamo gde je bio manjak. Za ta 33 mesta na oglas se javilo 129 mladih lekara. Za razgovor s njima uzeli smo obrazac iz ondašnje Dine Petrohemije na Krku koja je bila u 50-postotnom američkom vlasništvu. Bio je to, dakle, američki obrazac. Među 129 mladih lekara koji su se javili bilo je 13 zaista pametnih ljudi. Deset odsto", istakao je doktor u penziji.

Prema njegovim rečima, osim dobre organizacije ključan je i sistem odgovornosti s kakvim se susreo tokom rada u Nemačkoj.

"Kao šef Urologije preuzimao sam odgovornost za sve. Smanjio sam broj biopsija prostate s dotadašnjih 500 na samo sto godišnje. Zabranio sam da doktor iz ambulante direktno šalje pacijente na biopsiju. Umesto toga smo održavali konzilijume na kojima smo razgovarali o svakom pacijentu, posle čega sam donosio odluku ko treba da ide na biopsiju, a ko ne. Na kraju smo operisali isti broj ljudi za godinu dana, ali s pet puta manje obavljenih biopsija", objašnjava.

"Više od 50 odsto analiza je nepotrebno"

Poenta je, naglašava, u analizama na koje se pacijenti šalju po inerciji, najčešće nepotrebno. Time nastaju duge liste čekanja, smatra doktor.

"Više od 50 odsto pretraga CT-a i MR-a u celokupnom zdravstvu su nepotrebne. Neki lekari šalju pacijente na te analize samo zato da ih se reše jer im se ne da razgovarati s njima. Kada sam doneo odluku da na klinici to više ne radimo, lekari iz ambulanti nisu više slali pacijente na CT i MR, nego bismo za svakog procenili jesu li te analize potrebne. Kao šef Klinike preuzimao sam odgovornost i donosio odluke ko mora ići na određenu pretragu u roku od 15 dana, ko može da čeka, a ko uopšte ne treba da ide. Ispostavilo se da ih 50 odsto uopšte nije trebalo ići na tre pretrage", kazao je.

U vezi toga ispričao je i jednu anegdotu.

"Bio je tada jedan mladi specijalizant, danas ugledni lekar, na kojeg sam na jednom jutarnjem sastanku 'pukao' i rekao da ću mu kupiti tenisku znojnicu za čelo na koju ću izvesti 'CT' da je nosi na sastancima. Jer o kojem god pacijentu se raspravljalo, on bi predložio da mu uradimo CT.

"Piše 'hitno', a termin za šest meseci

Jednom nedeljno Valenčić bi na konzilijum pozivao i radiologa.

"Njemu smo rekli kako da rasporedi pacijente, što uopšte nije bio problem jer su radiolozi imali puno praznog hoda. U zdravstvu imamo situacije u kojima hitni pacijenti čekaju po pet, šest meseci i više jer cela komunikacija ide preko papira, a odgovornosti nema. Pacijent dobije termin za, na primer, MR karlice za šest meseci iako je lekar na uputu napisao da je hitno. To je birokratski postupak bez ikakvog razmišljanja. A dovoljno je da doktor koji upućuje pacijenta na hitan pregled nazove kolegu radiologa i objasni mu u čemu je stvar. Ovaj onda može da obavi pretragu čak istoga dana", kaže lekar.

Smatra da su za duge liste čekanja odgovorni šefovi klinika u bolnicama koji bi trebalo da organizuju posao.

"Oni već 50 godina ne odgovaraju ni za šta iako u Pravilniku o klinikama stoji da je načelnik klinike osoba odgovorna za celokupni posao. A kad dođe stani-pani, njih niko ne dira. Zbog izostanka odgovornosti nema ni edukacije mlađih lekara. Mlađi se 'šlepaju' uz starije i često zbog toga odlaze van. Tamo zaista rade posao koji treba da rade, a kod nas specijalizanti u bolnicama doslovno smetaju. Stariji ih guraju od sebe i sebi uzimaju pacijente, dok mlađi mogu samo da obavljaju neke posliće oko tih pacijenata".

Jedino mu Beroš odgovorio, ali...

Penzionisani načelnik i direktor kliničkog centra kaže da je skoro svim dosadašnjim ministrima zdravlja, uključujući i aktuelnu minisatrku, nudio svoje usluge da nauče nešto iz njegovog stručnog i životnog iskustva, posebno u vezi organizacije posla. Međutim, niko od njih nije pokazao interes.

"Jedino mi je Beroš odgovorio da će se javiti kad bude imao vremena, ali nije se nikad javio. Čujte, to su ljudi koji sve znaju. Ne treba njima neko ko će im nešto tumačiti", dodao je ironično.

Kaže da ne vidi kako bi se uz postojeću organizaciju rada u bolnicama problem dugih listi čekanja mogao rešiti.

"Sve je, ponavljam, u sistemu odgovornosti. Kada bi se uspostavio takav sistem, oni koji se ne osećaju sigurnima da rukovode i odgovaraju za eventualne greške ne bi se ni usudili da budu na tim mjestima", istakao je na kraju.