Koje su zemlje Zapadnog Balkana?

Zapadni Balkan nije oznaka sa geografske karte kakvu biste pronašli u školskom atlasu. Reč je o političkoj tvorevini koja je nastala u određenom istorijskom trenutku, sa jasnom svrhom i određenim ciljevima.

Njega čine Srbija (Kosovo), Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija, Albanija. Svaka od njih ima svoje osobenosti, ali ih povezuje zajednička budućnost koju su im zacrtali tvorci evropske politike pre više od dve decenije.

Zašto baš "zapadni" kada je geografski na jugoistoku?

Pogledajte mapu Evrope. Balkansko poluostrvo se nalazi na jugoistoku kontinenta. Pa zašto onda "zapadni"? Odgovor leži u psihologiji reči, a ne u kompasu.

Američki i evropski političari koji su osmislili ovaj naziv početkom devedesetih godina prošlog veka dobro su znali šta rade. Reč "zapad" u kolektivnoj svesti priziva demokratske vrednosti, blagostanje i slobodno tržište.

Prvobitno je izraz obuhvatao sve države nastale raspadom Jugoslavije plus Albaniju. To znači da su u početku tu bile i Slovenija i Hrvatska, koje su davno izašle iz ove skupine. Slovenija je postala članica Evropske unije 2004. godine, a Hrvatska 2013. godine. Time su po automatizmu prestale da budu deo Zapadnog Balkana.

Površina i stanovništvo područja

Brojke pomažu da se stekne jasnija slika. Teritorija koju danas pokriva Zapadni Balkan iznosi približno 210.000 kvadratnih kilometara. To je otprilike 40 odsto ukupne površine Balkanskog poluostrva.

Poređenja radi, nekadašnja Jugoslavija je neposredno pred raspad imala 255.804 kvadratna kilometra i 23.528.230 stanovnika prema Statističkom godišnjaku iz 1991. godine. Danas na prostoru Zapadnog Balkana živi oko 18 miliona ljudi.

Srbija je teritorijalno najveća država ovog područja, dok je Crna Gora najmanja po broju stanovnika. Albanija ima najujednačeniji etnički sastav, a Bosna i Hercegovina najsloženije državno uređenje. Severna Makedonija je promenila ime 2019. godine nakon dugotrajnog spora sa Grčkom, što joj je otvorilo vrata za početak pregovora sa Evropskom unijom.

Solunski samit i evropska budućnost

Ključni datum za razumevanje cele priče je 21. jun 2003. godine. Tog dana je u Solunu održan samit Evropske unije na kojem je izgovorena rečenica koja i danas odzvanja: "Budućnost Balkana je u Evropskoj uniji."

Dan ranije, 20. juna, Evropski savet je na inicijativu Grčke usvojio Solunski program za Zapadni Balkan. Bio je to prvi nedvosmislen izraz podrške EU budućem članstvu ovih država. Sve one su već bile uključene u Proces stabilizacije i pridruživanja, inicijativu pokrenutu 1999. godine koja je uspostavila prve zvanične veze između ovog područja i Unije.

Prošlo je više od dvadeset godina od tog obećanja. Rezultati? Samo dve države su ušle u Uniju, i to one koje su već tada bile najrazvijenije i najstabilnije.

Gde su danas pregovori o članstvu?

Crna Gora i Srbija su jedine dve države koje vode aktivne pregovore o pristupanju. Crna Gora je otvorila sve pregovaračke oblasti, zatvorila 13. Srbija je otvorila 22 od 35 poglavlja, uz dva privremeno zatvorena.

Albanija i Severna Makedonija su započele pregovore 2022. godine, nakon dugogodišnjeg čekanja. Bosna i Hercegovina je dobila kandidatski status u decembru 2022. godine, dok je Kosovo poslednje dobilo bezvizni režim sa Evropskom unijom, iako mu je on bio obećan pre više od jedne decenije.

Zašto je sve tako sporo? Razlozi su višestruki. Neki su unutrašnji: nedovoljan tempo reformi, problemi sa vladavinom prava, korupcija, politička nestabilnost. Drugi su spoljni: umor od proširenja među postojećim članicama EU, unutrašnje krize same Unije i promena prioriteta.

NATO kao uporedni proces

Severnoatlantski savez ima svoju priču sa ovim područjem. Slovenija i Hrvatska su postale članice 2004, odnosno 2009. godine. Albanija se pridružila 2009. godine, a Crna Gora 2017. godine. Severna Makedonija je članica od 2020. godine, nakon što je rešila spor sa Grčkom oko imena.

Srbija vodi politiku vojne neutralnosti i nema nameru da se pridruži NATO-u. Bosna i Hercegovina ima težnje ka članstvu, ali unutrašnje podele onemogućavaju njihov napredak. Kosovo nije međunarodno priznato od strane svih članica Alijanse.

Zanimljivo je da članstvo u NATO-u ne znači nužno brži put ka Evropskoj uniji, i obrnuto. Albanija je u NATO-u već 15 godina, a još uvek nije blizu članstva u EU. Hrvatska je ušla u EU četiri godine nakon pristupanja Alijansi.

Ekonomska slika područja

Šest država Zapadnog Balkana ima zbirni bruto domaći proizvod koji je manji od bruto domaćeg proizvoda same Češke. Prosečna plata na ovom području je značajno niža od proseka Evropske unije. Stopa nezaposlenosti, posebno među mladima, ostaje visoka.

Ipak, postoji napredak. Što se tiče komšija, Albanija je značajno unapredila infrastrukturu. Crna Gora privlači strana ulaganja u turizam i nekretnine. Severna Makedonija je postala privlačno odredište za auto-industriju.

Najveći izazov ostaje odliv mozgova. Mladi i obrazovani ljudi masovno napuštaju ove krajeve u potrazi za boljim životom u zapadnoj Evropi. Prema nekim procenama, samo iz Srbije u poslednjoj deceniji otišlo je više od 300.000 ljudi.

Kada će izraz nestati?

Evo paradoksa: Zapadni Balkan je pojam koji je stvoren da bi nestao. Svaka država koja uđe u Evropsku uniju automatski prestaje da bude deo ove grupe. Hrvatska je to pokazala 2013. godine.

Ali šta ako proces potraje još decenijama? Šta ako neke države nikada ne uđu u Uniju? Tada bi izraz mogao postati trajna oznaka za prostor koji je zauvek zaglavljen između obećanja i stvarnosti.

Optimisti veruju da će do 2030. godine bar još jedna država postati članica. Pesimisti ističu da se već dva puta pomerao rok za ulazak prvih kandidata. Realisti kažu da tempo zavisi podjednako od volje samih država i od spremnosti Unije za proširenje.

Šta građani misle o svemu tome?

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju zanimljiva kretanja. Podrška članstvu u EU razlikuje se od države do države i menja se tokom vremena. U Albaniji je tradicionalno visoka. U Srbiji je poslednjih godina opala. U Crnoj Gori zavisi od etničke pripadnosti ispitanika.

Uopšteno, mlađe generacije su više okrenute Evropi od starijih. Gradsko stanovništvo više nego seosko. Obrazovaniji više nego manje obrazovani. Ali nezadovoljstvo sporim tempom pristupanja raste kod svih kategorija.

Ljudi žele konkretne rezultate: bezvizni režim, pristup fondovima, slobodno kretanje radne snage. Nejasna obećanja o budućnosti gube na težini kada se ponavljaju dve decenije bez vidljivog napretka.

Područje Zapadnog Balkana ostaje geopolitički značajan prostor u koji ulažu i Evropska unija i Kina i Rusija i Turska i Ujedinjeni Arapski Emirati. Borba za uticaj se vodi na ekonomskom, političkom i kulturnom planu. A države u središtu te borbe pokušavaju da pronađu svoj put napred.