Naime, njena majka radila je u "četničkom klubu" u Brčkom, otac je bio u paravojnim jedinicama kod Arkana, a ona sama kaže da je po svim parametrima imala "spremnu budućnost" da ostane u toj zajednici, prihvati isti narativ i prenese ga svojoj deci.

Ipak, izabrala je potpuno drugi put.

Govoreći o mladima koji danas skandiraju ime Ratka Mladića, nose njegove transparente ili učestvuju u veličanju ratnih zločinaca, Milanović ne prihvata objašnjenje da oni jednostavno "ne znaju šta čine".

"Po svim parametrima imala sam spremnu budućnost da se uklopim u taj narativ"

Milanović je rođena 1994. godine i nema lično sećanje na rat, ali je, kako opisuje, odrastala upravo unutar narativa koji se danas ponovo snažno vidi u javnom prostoru.

"Ja moram reći da mora da razume barem dovoljno da bi bio u toj grupi. Jer evo, ja po svim parametrima dolazim ispred grupe mladih koja... Eto, ja sam 1994. rođena, pa nemam neka sećanja, ali sam odrasla baš kroz ove mitove", započela je.

Potom je otvoreno govorila o vlastitoj porodici.

"Moja mama je do, ne znam, 2000. i neke radila u četničkom klubu u Brčkom, koji je tada postojao, jer nismo imali zakone koji su ih zabranili. Tako da sam po svim parametrima imala, da kažem, spremnu svoju budućnost da se uklopim u isti taj nacionalni narativ. Ne znam, otac mi je bio u ovim paravojnim jedinicama kod Arkana i ostalo", ispričala je Milanović.

Da je ostala unutar tog zatvorenog kruga, smatra da bi joj život verovatno bio mnogo jednostavniji.

"Ostala bih u svojoj zajednici bez ikakvih problema, bila tu prihvaćena, vrlo jednostavno gajila taj narativ, tako odgajala i svoju decu i potomke", navela je.

"Imala sam sreću da upoznam drugačije ljude"

Prekretnica je, kaže, došla kroz susrete sa ljudima koji nisu pripadali njenom dotadašnjem svetu i kroz vlastito suočavanje sa činjenicama.

"Ali sam imala sreću da kroz život upoznam drugačije ljude, druge od sebe, pa odem i u Srebrenicu i slično i prođem svoju možda neku kataklizmu u tom svemu, pa da istupim iz toga", ispričala je.

Upravo zbog vlastitog iskustva smatra da mladi danas imaju mogućnost izbora.

"Tako da mladi imaju obe opcije. Zaista ih imaju. Čak ih imaju sada više nego što sam ih ja možda imala početkom 2000-ih, još dok sam kretala na fakultet i slično, sa društvenim mrežama i sa svim", istakla je.

Zato joj je teško prihvatiti opravdanje da mladi koji učestvuju u veličanju ratnih zločinaca ne razumeju šta rade.

"Tako da mi je vrlo, vrlo teško zamisliti da se možemo vratiti na tu jednostavnu: 'Oni ne znaju šta čine.' Znaju dovoljno i znaju da imaju neki interes da ostanu u jednoj ili drugoj grupi", poručila je.

"Sa 15, 16, 17 godina rekla sam: Ratko Mladić nije moj general"

Milanović se prisetila i trenutka kada je još kao tinejdžerka javno napravila otklon od Ratka Mladića.

"Ja sam, ne znam, sa 15, 16, 17 godina u jednom dokumentarnom filmu rekla da Ratko Mladić nije moj general, nikad to neće biti, i onda je to bilo kao: 'Ha?'", ispričala je.

Za nju to, kako objašnjava, nije bilo samo političko pitanje, nego pitanje lične slobode.

"Ali meni je to bio vrlo jednostavno izbor između slobode i ne biti slobodan. Jer sloboda je ta stvar izbora, da možemo kritički da razmislimo da li želimo da se vežemo za devedesete na taj način ili želimo da ovo što je profesor govorio zaista gajimo empatiju, da nas nije strah drugih ljudi", navela je.

"Da nas nije strah Bošnjaka, Hrvata ili bilo koga drugog"

Milanović slobodu vidi upravo u mogućnosti da čovek izađe iz identiteta koji ga tera da druge posmatra kao pretnju.

"To je jedan oblik slobode. Da nas nema potreba biti strah, ne znam, nekog Bošnjaka iz Janje, u mom slučaju tad, jer sam u Bijeljini studirala, ili Hrvata iz Mostara, ili koga god, nego da ćemo se osloboditi tog zatvorenog identiteta", objasnila je.

To, naglašava, ne znači odricanje od vlastite etničke, kulturne ili verske pripadnosti.

"Da tu svoju kulturu, etničku pripadnost, religiju možemo da slavimo kao jedan vrlo bitan deo svog identiteta, ali da ćemo imati ih još milion i da možemo biti fluidni u tome i da imamo slobodu tog izbora, da bilo gde na svetu možemo naći ljude s kojima ćemo se razumeti, a ne se jedni drugih bojati", poručila je.

Za nju je celi proces počeo jednostavnom odlukom da sama formira svoje mišljenje.

"To je bila jedna možda obična potreba da samo nećeš ti meni reći kako ja treba da razmišljam, nego ću da odem, vidim, pročitam, naučim, pa da sama napravim svoje mišljenje. Zato treba hrabrost, zato treba vlastite osobnosti, ja bih rekla", dodala je.

"Moji su iz devedesetih izašli sa velikim traumama"

Govoreći o tome šta ju je vodilo kroz taj proces, Milanović je izdvojila ideju moralne odgovornosti.

"Mene je uvek vodila ta ideja te moralne odgovornosti", navela je.

Iako ona sama rat nije svesno doživela, njena porodica jeste.

"Mi te devedesete smo, okej, ja nisam preživela, ali moji su preživeli. Izašli su iz njih kao mnogo gori, odnosno izašli su sa velikim traumama. Izašli su bez ikakvog ekonomskog napretka, izašli su sa sećanjima koja su grozna, kojih se moja mama i dan-danas seća iz rata iz Brčkog", ispričala je.

Zbog toga je njen stav jednostavan:

"To je period koji ne želim da ponovimo."

"Svi kao društvo imamo moralnu odgovornost da nam se to ne ponovi"

Milanović smatra da se društvo ne sme pomiriti sa idejom da se ratni zločini i genocid pretvaraju u deo kolektivnog ponosa ili identiteta.

"Mi svi kao društvo moramo imati moralnu odgovornost da nam se to ne ponovi", poručila je.

Za nju neponavljanje devedesetih zahteva nešto mnogo dublje od formalnih osuda.

"Jedini način neponavljanja počinjenog iz devedesetih je ovaj. Jačanje empatije, kritičkog mišljenja, isto tog shvatanja da jeste, možda ratni zločin i genocid jesu počinjeni u ime moje etničke grupe i ja ne želim da se moja etnička grupa tako kvalifikuje za narednih 20, 50, 100 godina", istakla je.

Umesto odbrane onoga što je počinjeno, smatra da svaki pojedinac može pokušati pokazati da postoji i drugačiji deo zajednice.

"Hajde da radim nešto da pokažem da ima jedan drugi deo etničke grupe koji razmišlja drugačije, koji može bolje", kazala je.

"Ne želim da prezime mog oca u budućnosti znači isto"

Jedna od najličnijih poruka odnosila se upravo na njenu porodicu i nasleđe koje želi ostaviti budućnosti.

"Ja sam to uvek govorila, ono, ne želim da prezime mog oca, koji je počinio što je počinio, želim da bude nešto bolje u budućnosti, da znači nešto drugačije u 2030. i 2050.", poručila je Milanović.

"Ovo nije potpuna slika Srbije, ali jeste realna slika jednog njenog dela"

Govoreći o scenama koje su poslednjih dana dolazile iz Srbije, Milanović naglašava da ih ne želi predstavljati kao sliku svih građana Srbije.

"Nije, naravno, potpuna slika Srbije, to ne želim da verujem. Imamo mnogo i kolega i mladih koji dolaze od tamo, koji mnogo drugačije razmišljaju, ali jeste slika jednog većeg dela Srbije, a i dela naše države koji je realan", navela je.

Suočavanje s tim, smatra, ne može biti izbegnuto.

"I kao takvog ga moramo sagledati da bismo znali i pokušavali dalje, odnosno znali sa kakvom se mi to zveri borimo", dodala je.

"Od mladih tražimo mnogo, a nismo im dali skoro ništa"

Posebno se osvrnula na nove generacije.

Milanović smatra da nije dovoljno samo optuživati mlade zbog stavova koje usvajaju, nego treba pogledati šta im je društvo ponudilo.

"Imam osećaj da dosta, dosta znamo stavljati pritiska na mlade, a nismo im dali skoro ništa da bi se mogli sa tim pritiskom nositi", istakla je.

Problem vidi i u obrazovanju.

"Nismo im dali ni obrazovanje kakvo zaslužuju, pa ni u njemu nikakve istorijske činjenice. Mislim, knjige u Srbiji i u Republici Srpskoj umnogome već veličaju ulogu i Vojske Republike Srpske i Jugoslovenske narodne armije, pa samim time vrlo je teško onda očekivati da ćemo imati super zdrave generacije mladih koje kritički razmišljaju bez ikakvog daljeg smera", poručila je.

Transgeneracijska trauma i nasilje

Milanović je govorila i o prenošenju trauma sa generacije na generaciju.

"Vrlo je zanimljiv taj međugeneracijski dijalog koji je vrlo potreban, jer smo takođe svedoci sad, posebno kad smo ovih 30 godina i ulazićemo dalje, i ovaj prenos transgeneracijske traume na mlade", navela je.

Takve traume, prema njenim rečima, ne ostaju samo u području političkih i nacionalnih odnosa.

"Definitivno je tu veliki porast nasilja, nasilja u porodici, nasilja među mladima, među mladim bračnim parovima. Broj femicida veoma se, vrlo jako može vezivati za prenos te transgeneracijske traume, odnosno tih trauma, tih emocija, te frustracije, te mržnje koja se onda negde ispoljava jer smo je negde mi nasledili, pa je prenosimo, pa gde ćemo s njom dalje", upozorila je.

"Mladi imaju izbor između slobode i ustaljenosti u groznom fašizmu"

Na kraju razgovora Milanović je još jednom govorila direktno mladima.

Sistemska rešenja su, kaže, neophodna, ali i svaki pojedinac ima mogućnost da kritički preispita ono što mu je ponuđeno.

"Možda možemo kritički razmisliti, pogledati program, a ne voditi se ideologijom ili nekim džinglom koji nam se svidi", kazala je.

Mladima je postavila vrlo direktno pitanje:

"Da li zaista želite da vam neko konstantno nameće to da ste ili ste genocidan narod ili ste narod koji poziva na genocid, kao na Zvezdinim utakmicama, ili želite da budete jedna obična mlada osoba koja će da ima mnogo lepu perspektivu kako u BiH, tako i u Evropskoj uniji, u Americi i dalje, koja će da živi vrlo slobodno, opušteno, da ima milion drugih još identiteta, radi sa svojim vršnjacima, zaljubi se kako želi, oženi se ili uda kako želi itd", poručila je.

Za Milanović je izbor upravo između ta dva puta.

"I to je taj neki izbor između slobode i jedne te ustaljenosti u jednom groznom fašizmu", zaključila je.